Александр Александрович Кравченко
Руски добровољци
Збогом, „Кузња“!
Погинуо је прави руски добровољац. Звао се Жења – Јевгениј, ратни надимак „Кузња“. Борбени пут је започео пре 30 година, у босанским планинама, код града Вишеграда. А завршио га је, као и свој живот, код Авдејевке 20. марта 2023. године, ослобађајући руску земљу.
У рат је доспео на необичан начин.
Продавао је гирланде за јелке на пијаци омањег југословенског града. Било је то око нове 1993. године. Почетком 1990-их година многи грађани Великог Совјетског Савеза бавили су се ситном трговином у земљама бивше социјалистичке заједнице.
Жења је седео у бару и пио пиво, док су његову робу продавале чиле јужноруске жене, земљакиње и сапутнице. Био је тужан, према трговини очито није осећао склоност.
Изненада су у бар ушли одважни, стасити момци у маскирним униформама. Сели су за сто и исто наручили пиво. Али, зачудо, нису говорили на југословенском већ на чистом руском језику. Жења је прешао за њихов сто, упознали су се и попричали. Убрзо је одлучио: остављам трговину, идем у рат.
Јевгениј је постао руски добровољац, придруживши се Другом руском добровољачком дреду који је ратовао у Српској Босни недалеко од Вишеграда. Ту је извео свој први подвиг.
Српска вишеградска бригада напала је непријатељско утврђено подручје. Руски добровољци требало је да заузму сталну ватрену тачку противника. Јуришна дејства се у пешадијској борби сматрају најсложенијим и најопаснијим, то је двобој у коме побеђује сила духа. Додаћу да су се у то време на том месту с обе стране водиле борбе без примене артиљерије.
Ево чега се о тој борби сећа командир руског одреда Александар Мухарјов, ратни надимак „Ас“.
„Жења ми је тада живот спасао! Претрчавајући ка бункеру, пажњу су ми привукли ровови лево и десно од њега. И нисам приметио како се из пушкарнице бункера појавила цев аутоматске пушке.
Жења је био нешто даље и иза мене. Он је видео ту цев уперену у мене и отворио ватру на бункер. Меци су фијучући одскакали. Камене крхотине полетеше на разне стране. И све то неколико метара од мене. Још сам помислио да сам неког Бошњака оставио иза себе. И да сам готов! Нисам пао него из залета полетео на земљу. Право под зид бункера. На трен сам погледао назад и видео Жењу. Испоставило се да ме је то он заштитио“.
Жења је био душеван човек, сви су га волели, Његова погибија је за све представљала шок.
Већину живота је проживео у јужноруском граду на обали Црног мора. Очито су топло сунце и топло море оставили сунчан и топао отисак на његовој души. Један мој друг је, упознавши се са њим, рекао:
– Жења уопште не личи на вас, горде добровољце, некако је обичан. Личи на камионџију.
У рату у Босни је заволео српског певача Бајагу, који има тако дирљиве песме. Посебно му се свидела песма „Руски воз“ о томе како Србин чезне за отаџбином док путује возом по бескрајним руским просторима. „Туга ми је велика! Велика ко Русија!“ – пева се у тој песми.
Јевгенију сам пре шест година на његову молбу купио руску кошуљу – косоворотку (чији оковратник се закопчава са стране). Он није био турбо родољуб, а ни у политику се није нарочито мешао. Али, та кошуља му је затребала као одговор украјинским патриотама у везеним кошуљама. Душа је то тражила, јер су је дрско и грубо газили, како то умеју само „западенци“ (западни Украјинци) – хтело му се да пружи отпор и победи.
А 2015. године је отишао да ратује у ПВК „Вагнер“. Био је у Донбасу, потом Сирији, Либији. Тих година је много тога прошао и видео. Притом је Јевгеније већ био у годинама: новембра 2022. године обележио је 59. рођендан. Специјално због тога затражио је одсуство са фронта, резервисао сто у чувеном московском ресторану „Жигули“ и позвао другове.
Последњих годину дана често сам се сретао са Јевгенијем у Донбасу. Он је ратовао, а наша козачка организација је помагала његовој јединици. Прикупљеним новцем куповали смо и доносили беспилотне летелице, акумулаторе за њих, шаторе, активне слушалице и много тога другог. Први пут смо тамо отишли јуна 2022. године и то је организовао Жења.
Ево чега се сећа наш атаман Иља Ипатов:
„Стигла је вест о погибији руског добровољца, ратника Јевгенија.
Упознали смо се са њим јуна 2022. године на фронту недалеко од места опкољавања и јуриша на Лисичанск и Северодоњецк. Довезли смо хуманитарну помоћ, а Јевгениј нас је пратио од Луганска. Тада сам први пут стигао у зону борбених дејстава. Зону, о боравку у којој сам још од детињства знао читајући о подвизима током Великог Отаџбинског рата, и спремајући се на примеру ратника из афганистанског рата и ратника-Чечена. Тада су ме преплавиле емоције услед наглог преласка, током два сата пута, од срећног и наизглед безбрижног аутопута М4 „Дон“ са гомилама туриста, до отрцаних борбених возила, наоружаних људи, разарања и тела погинулих.
Приближавајући се фронту, видећи дим и чујући размену артиљеријске ватре, постало ми је тако страшно. Јевгениј је био крај мене и сталожено чинио оно што мора. Није личио на „Рамба“ или „жестоког специјалца“. Обичан радни човек. Да га сретне на улици, нико не би ни помислио да је учествовао у више војних кампања.
Тада сам се у себи препустио Богу, у молитвама прихвативши околна дешавања као нешто што се мора и неминовно је, а Јевгениј ће ме, затреба ли, као веран друг и ослонац заштитити.
…Колико је таквих Руса, не из филма или часописа, сада тамо где је страшно, где боли и где је у једном кораку читава вечност. Важно је то не заборављати, мислити о томе и молити Бога за милост“.
Последњи пут смо донели помоћ 19. марта 2023. године. Није нам успело да се сретнемо са Јевгенијем, његов одред је одлазио на задатак. Већ нам је јавио с ким треба да се сретнемо и предамо му оно што су борци наручили. Али, нешто се променило, и до нашег последњег сусрета је дошло.
Срели смо се, како се потом испоставило, последњи пут. Преостало је мање од 24 сата до његове погибије. Никад раније нисам видео да његове очи зраче таквом радошћу, буквално су светлеле. Вероватно је Јевгенијева душа предосећала сусрет са Богом.
Одред је одмах после нашег сусрета кренуо на задатак. Требало је да униште непријатељске тенкове код Авдејевке. У тој борби 20. марта у 6 часова 20 минута руски добровољац Јевгениј је погинуо, ослобађајући руску земљу.
Његова смрт била је тренутна. Његово тело су извукли с бојног поља, истина не одмах него неколико дана касније. Сахраниће га далеко-далеко у Сибиру, на обали велике руске реке Јенисеј, у подножју Сајанских гора, тамо где стоје кургани над гробовима древних скитских витезова.
Спавај мирно до Страшног Суда, драги пријатељу и ратни друже, руски ратниче Јевгеније. Нека се твоја душа насели на месту ваљаном и спокојном где се праведници упокојавају. И нека ти опрости Милостиви Господ све грехе вољне и невољне и дарује ти Царство Небеско.
Солунски крст – сећање на руске добровољце
Изван Русије има доста места везаних за подвиге руских добровољаца и сећање на њих. Свима су познати називи као што су Грос-Егерсдорф или Шипка. Хиљаде гробова руских ратника прекриле су после Великог Отаџбинског рата Источну Европу. Тим местима су током 1990-их година придодата војничка гробља крај православних цркава у пријатним маленим градићима Републике Српске. У тим крајевима се гробови руских добровољаца појављују од самог почетка Отаџбинских ратова српског народа с краја ХХ века. Данас у српској земљи, од малтене приморског Требиња па до северних међа Републике Српске, лежи педесетак добровољаца из Русије. Срби су одувек сматрали да су ти губици превелики. За њих је вредност сваког добровољца била изузетно велика, пошто је појављивање чак и појединачних добровољаца на разним одсецима фронта сместа знатно дизало борбени дух читавих војних јединица. Срби су истовремено погибију добровољаца примали јако блиско, као да губе рођака. На сахрану руских ратника излазили су читави градови. Сећам се сахране Андреја Нименко децембра 1992. године. Читав Вишеград, и старо и младо, био је тог дана на војничко-црквеном гробљу. Месни свештеник, отац Рајко, одржао је дирљив говор и позвао грађане да прикупе новац како би Андрејева мама могла доћи на гроб свога сина. Срби су, без обзира на оскудна средства због рата, потребан износ прикупили.
Ускоро су породице погинулих почеле да стижу у читавим скупинама. Прва је приспела у Републику Српску у лето 1994. године. То је било у самом јеку рата, али је влада платила пут и боравак, обезбедила пензије, исплатила једнократну помоћ члановима породица погинулих. Делегацију је примио председник државе Радован Караџић. И поред тужног повода, боравак те делегације у српској земљи представљао је победу руско-српског братства. Касније су породице погинулих двапут организовано посетиле гробове најмилијих, 1997. и 1999. године. Као и први пут, сву бригу око њиховог боравка у Држави Српској узела је на себе влада. До треће посете је знатан део рођака погинулих већ добио пензије, а на уредним гробовима добровољаца појавили су се скупи споменици. Уопште, вреди споменути да је влада Републике Српске до 1999. године, без обзира на многе објективне потешкоће, углавном решила социјалне проблеме везане за ветеране рата и чланове породица погинулих српских ратника.
Незаборавне 1999. године се на војничком гробљу Српског Сарајева појавио споменик у виду великог «Солунског крста», с натписом у подножју: «Српским и руским браниоцима Српског Сарајева». Тај крст је један од три споменика подигнута руским добровољцима у Србији. Један се налази у Алексинцу; подигнут је у прошлом веку у знак сећања на руске добровољце који су 1876. године ратовали у Србији. За други споменик се може сматрати православна црква на гробу пуковника Николаја Рајевског, погинулог 1876. године у Делградској бици.
После првог светског рата су се појавили «Солунски крстови» на руским и српским војничким гробовима. На Солунском фронту је погинуло много руских и српских ратника. Краљ Александар Карађорђевић је после рата сву бригу о погинулим руским војницима преузео на себе. На гробове свих православних ратника постављени су бели мермерни крстови, касније названи «солунски».
Руски добровољци
Руски добровољци су носиоци велике идеје, сасвим као код Гумиљова – ја сам носилац мисли велике, не могу, не могу умрети.
Почетком 1990-их година у мирној и цватућој Југославији избио је страшни дугогодишњи грађански рат. Против Срба као конститутивног народа устали су други народи бивше Југославије. Тај устанак инспирисао је Запад у тренутку распада великог Совјетског Савеза. Да су у том тренутку СССР или Русија и даље били снажне државе, не би ни било никаквог рата у Југославији.
Југословенски метеж активно су подржавале западне земље и НАТО. Русија се самоодстранила и није приговарала увођењу антисрпских санкција.
Срби су остали сами, нико им није помагао. Једина сила која је буквално прискочила у помоћ браћи Србима били су руски добровољци. У једној од песама о руским добровољцима о томе се каже овако:
Владар препреден и пијан
отписао је Србију,
но стотине присталица свесрдно
похрлише, оставивши све.
И од жестоке руске речи
стресао се Бошњак.
Као некада православци опет
сатираху опаког непријатеља!
Имао сам срећу да међу тим свесрдним присталицама будем и ја. Тада сам имао 20 година. Мотивацију мог поступка представљало је сложено клупко разних осећања, од којих су нека била међусобно противречна. Једнозначно могу рећи да ме је водила нека идеја коју, наравно, нисам могао да искажем, као што нису могле ни хиљаде тадашњих руских добровољаца .
Борио сам се у саставу руских добровољачких одреда. После шест месеци ратовања био сам тешко рањен у главу, што ме је до краја живота учинило инвалидом.
Рањавање и све што је с њим у вези јако лоше се одразило на моје психичко и физичко стање.
Непрестано су ме прогањале једне те исте мисли – зашто сам дошао у тај рат? Шта ће даље са мном бити? Каква смо ми то банда (руски добровољци)? По глави су ми се мотале свакојаке непријатне успомене. Чинило се да само алкохол може ублажити мој безнадежан живот.
Управо тада сам, на сву срећу, срео човека који ми је помогао да се у свему снађем.
У планинском сеоцету усред Босне упознао сам се са Србином Мирославом Топаловићем кога су у селу звали Топа. Био је инвалид с тешким обликом реуматизма. Кретао се само у инвалидским колицима.
Живео је са својом старом мајком – баба Загорком. Отац му је био дрвосеча и погинуо је у шуми када је Мирослав имао три године. Били су јако сиромашни. Мирослав није могао да ради тако да су живели само од помоћи сусељана.
Мирослав је био прикован за постељу и главно занимање му је било размишљање.
Био је прави сеоски философ. У младости је био студент философског факултета Сарајевског универзитета, много је читао, а посебно је волео Достојевског. Потом је путовао, пешице обишао планине Босне и Црне Горе.
И ето, тај Србин ми је у својој убогој потлеушици открио истински смисао учешћа руских добровољаца у рату за Србе. Овако је говорио:
„Ви сте нам дошли у помоћ по зову сопственог срца. Зов срца – то је глас савести, непомућен глас човекове душе. У вашем чину није било никакве користи, само тежња да нам помогнете у нашој невољи. Покретала вас је несебична духовна љубав и тежња ка праведности.
Руски добровољци су носиоци велике идеје – делатне борбе против зла за добро. Они су не само чули зов савести него су и деловали. Вољно деловали да остваре ту идеју, те сте зато ви они који стреме добру кроз вољно деловање. Управо у томе је смисао руског добровољаштва.
Руски народ је сâм по себи носилац идеје добра. Управо зато само Руси могу бити прави добровољци.
Ви сте за ту идеју пролили своју крв. Крв вапи ка Небу, она као да ставља жиг на ваше деловање и вредност вашег чина вишеструко расте.“
…
Оно што сам од Мирослава чуо оставило је дубоки утисак на мене, а објаснио ми је и много тога из православног светоназора. Све се одједном разјаснило, живот је стекао нове смислове, усправио сам се и започео нови живот.
Почео сам да се присећам речи, мисли и деловања како наших добровољаца, тако и сопствених. И заиста, у нама је било неупоредиво више доброг и светлог него негативног. Нисмо ми никаква банда, ми смо, како је надахнуто рекао Гумиљов, „Носиоци мисли велике“, представници Руског добровољачког покрета.
И данас се од добровољаца ПВК „Вагнер“ могу чути сличне мисли као идеолошки основ – борба за праведност. Исто то истакао је спасилац Француске Шарл де Гол: „Руси никад неће бити срећни ако знају да се негде чини неправда“. Отуд и идеја руског војника-ослободиоца.
Потом сам сазнао за тајну безакоња. Она се савршава у томе што човек свесно следи идеје зла. Када дође до споја воље (деловања) с идејом зла настаје тајна безакоња. Она стиче велику снагу у нашем материјалном свету, она претходи и зацарењу антихриста.
За разлику од тога, тајна добре воље спречава тријумф тајне безакоња. Добра воља је основ не само за супротстављање злу, него и за утврђивање добра у читавом свету.
Спој добра и воље, стремљење ка праведности рађа нову силу – енергију за победу и утврђивање добра.
12. април – дан руских добровољаца
Тај дан је био сасвим посебан за свакога ко се родио у великом Совјетском Савезу. Сви су знали да је дванаестог априла човек први пут полетео у Космос. Тај догађај био је највеће достигнуће читавог човечанства. Чинило се да ће се сада променити и сâм ток земаљске историје. И први космонаут одговарао је том преокрету. Лице Јурија Гагарина и његов осмех одавали су невиђену мирољубивост и оптимизам.
Било је сасвим јасно да ће сада ратови остати у прошлости, наступа нова ера, доба стварања новог космичког живота. Све земаљске неприлике ускоро ће бити разрешене. Људи ће кренути у освајања нових космичких простора.
Али све је почело да се другачије дешава. Злочиначке силе, скривене иза образине европске хуманости и либерализма, започеле су активно деловање. Нашу земљу су називале „империјом зла“, али пошто су је срушиле, те силе су почеле да шире зло по читавом свету. Ратови, конзумеризам, разорне псеудовредности, злодела тероризма, тријумф пути над духом – све је то њихових руку дело.
Силе зла су тријумфовале јер је главни њихов противник – Русија – лежала у рушевинама и није могла да обуздава злу вољу непријатеља људског рода.
Православни Срби су међу првима нападнути. Њих су одувек љуто мрзели, а сада су остали сами. Велику Русију су не само искључили из круга српских пријатеља него су чак покушали да је сврстају међу њене непријатеље.
Запад се преварио у рачуну: српска трагедија и жртва пробудила је Русе, улила им снагу да се обнове, увиде своје место у свету, своју велику мисију. Преварио се и зато што се за Србе заузео руски народ, упутивши у помоћ браћи своје добровољце.
Наступило је доба људи добре воље – добровољаца. Они су се појавили упркос свему оном што су непријатељи наметали руском народу као нове вредности. Воља и сила коју испољавају добровољци била је одговор на покушаје да се Руси обеснаже, учине безвољним и слабим. Непријатељ људског рода не може тријумфовати све док постоје људи који неће одустати, неће оманути, неће издати. Дообровољци су одлазили да ратују у разне кутке Руског света, пружили су руку помоћницу браћи Србима, сачували народ Донбаса од уништења.
Управо о таквим људима је свети Филарет Московски рекао следеће:
„С утехом видимо вас који крећете у одбрану Отаџбине. Извршавате свету дужност и тим боље извршавате што вас је на тај подвиг позвала слободно ваша добра воља и љубав… Тим ће вас више благословити Бог који воли добровољне жртве; тим ће вам захвалнија бити Отаџбина ако подвиг, тако ревносно започет, подједнако ревносно наставите и извршите“.
Ветеранска организација руских добровољаца који су ратовали у бившој Југославији донела је 2003. године одлуку да 12. април прогласи за дан сећања на руске добровољце. Тог дана 1993. године одиграо се бој на узвишици Заглавак у Српској Босни. У тој бици руски добровољци су извели прави подвиг. И поред тешких губитака, бројнијег и боље наоружаног непријатеља, одбранили су стратешки положај. Ветерани добровољци позвали су Русе да чувају сећање на Свету Ствар руског добровољаштва.
У Републици Српској (Српска Босна) памте подвиг руских добровољаца и помно чувају сећање на њих. У Републици Српској је на државном нивоу 12. април проглашен за дан руских добровољаца.
На избор тог дана утицало је и то што је 12. априла 1877. руски самодржац Александар Ослободилац упутио руску војску у задунавске крајеве да ослободе братске народе од тешког јарма.
Том величанственом догађају претходио је моћан добровољачки покрет који се испољио у отвореном учешћу руских добровољаца у борбеним дејствима на Балкану и врло снажној друштвеној подршци руског народа праведној борби балканских народа за слободу.
Ево шта је говорио један савременик тих догађаја: „Хришћански велики народ не може бити себељубив, мора бити човекољубив, јер иначе нити је хришћански народ нити велики. Да, политика се мора руководити реалним интересима, али има ли за хришћански народ реалније политике него следити Христове речи и пример“.
Нова епоха борбе против содомске диктатуре започела је 2014. године устанком народа Крима и Донбаса. Руски добровољци су управо 12. априла 2014. године приспели у помоћ устаницима Славјанска.
Руски добровољци су носиоци велике идеје – супротстављања злу силом воље добра. Делатна борба са злом у савременом свету и јесте уистину света ствар.
Пророчанства која се остварују
Пре тридесет година, када сам као руски добровољац учествовао у рату у Српској Босни, моји ратни другови Срби су ми, током предаха између битака у снегом покривеним босанским планинама, говорили: све што се овде дешава чека и Русе, рат на Балкану је проба за рат Запада против Русије.
Потом сам сличне тврдње не једном чуо од најразличитијих људи у Србији: од мушкараца и жена, од обичних сељака и универзитетских професора. И, признајем, нисам им веровао – мислио сам да ти Срби имају исувише високо мишљење о себи.
Моје схватање сасвим се променило после почетка натовских бомбардовања Југославије 1999. године. До последњег тренутка нисам могао поверовати да ће до тога доћи. Био сам сасвим уверен да нема основа за бомбардовање, а ипак се то десило. Посматрајући у Београду ноћна бомбардовања јасно сам схватио да су наша браћа Срби били у праву – против нас се води суров и крвав рат, и чаша ова неће мимоићи ни руски народ.
После рата у Југославији све чешће сам од Срба чуо мишљења о духовном значају рата против нас – Запад се против Русије бори не просто за овладавање њеним природним богатствима већ као против једине силе способне да се супротстави апостасији Запада, његовом срозавању у огољени сатанизам. Постајало је очигледно да је наш непријатељ суров и крвожедан, а циљ му је потпуно уништење православног народа.
Тих година ме је чудила српска вера у Русију и руски народ. Наша браћа била су уверена да ће Русија згромити Запад и правда ће тријумфовати. Видела су огромну снагу скривену у Русији, премда је тада била врло слаба у сваком погледу.
Предосећај великог рата донео сам са собом из Србије када сам се 2000 године вратио у Русију. Одлучио сам да ћу се борити против Запада и његовог сатанизма свим доступним средствима.
Сматрао сам важним да Русима преносим српска пророчанства. И управо у томе сам стално трпео неуспех. Као што ни ја својевремено нисам веровао Србима, сада ни мени нису веровали, сматрајући ме чудаком који никако не може душу да ослободи од ратних потреса.
И ево већ готово десет година рат се води у нашим исконским земљама. Српска пророчанства се остварују. Ми постепено улазимо у мрачну будућност која је тада проречена.
Велики рат нас неће мимоићи, али не треба га призивати ни приближавати. Чаша ова неће нас мимоићи, али не треба убрзавати догађаје. Треба се за њега озбиљно спремати, и што се боље припремимо, тим ћемо више удаљити његов долазак. Спремати се за рат – значи на сваки начин јачати себе, своје снаге и свој дух. Јако је важно јачати себе духовно кроз покајање и молитву. Наш главни непријатељ на том путу је дух потрошње и удобности који је подјармио наше душе.
На крају ћу навести упозорење Слободана Милошевића, последњег председника Југославије:
“Руси! Сада се обраћам свим Русима, житеље Украјине и Белорусе на Балкану такође сматрају Русима. Погледајте на нас и запамтите – с вама ће учинити исто чим се разједините и попустите. Запад ће вас, као побеснели пас на ланцу, шчепати за грло.
Браћо, сетите се судбине Југославије! Не дајте да и са вама тако поступе!“
Све фотографије (укључујући насловну фотографију) је лично снимио аутор књиге и његово су власништво.
