Александр Александрович Кравченко
Руски добровољци
Како се звао одред руских добровољаца на Заглавку
Током грађанског рата у Босни и Херцеговини у српској војсци је ратовало много руских добровољаца. Углавном су били обједињени у одреде који су се звали руски добровољачки. Постојала су три таква одреда.
Први је ратовао у планинама Херцеговине, недалеко од Требиња. Одред је формиран септембра 1992. године. Други руски добровољачки одред је постојао готово годину дана и ратовао у источној Босни (Вишеград), у северној (село Прибој) и у средњој Босни (село Прача). У јесен 1993. године у српском Сарајеву је формиран трећи руски добровољачки одред који је деловао у саставу четничког одреда.
Осим тих јединица постојао је велики, многобројан одред сачињен већином од козака. Није има посебан назив. Обично га зову први козачки одред.
Традиција самосталних руских одреда сама се по себи укинула у лето 1993. године, када је престао да постоји 3 РДО после херојске погибије његовог легендарног командира Александра Шкрабова. Тада су руски добровољци већином прешли у српску специјалну јединицу „Бели вукови“.
У Вишеграду су почетком 1993. године ратовала два руска одреда – 2 РДО (25 бораца) и козачки (50 бораца). До почетка фебруара оба одреда су напустила град; 2 РДО је готово у пуном саставу отишао на ново место, у северну Босну, а козачки одред се сам расформирао, пошто је већина козака, после двомесечног боравка у рату, одлучила да се врати у Русију.
Средином фебруара у Вишеград су почеле да стижу нове скупине добровољаца.
Одред који је почињао да се формира требало је да постане други козачки, али је у историју ушао као други обједињени руски добровољачки одред (2 ОРДО),
У нови одред су се улили остаци 1. козачког одреда и 2 РДО, а такође неколицина добровољаца самостално приспелих у Српску Босну.
У почетку одред није имао никакав назив ни атрибуте. Одредом је командовао Михаил, козак из Поволжја, који је раније ратовао у саставу првог козачког и решио да остане у рату. Мање-више је познавао прилике и тамошње особености.
Добровољац Владимир Сидоров донео је из Русије црно-жуто-белу заставу сопствене израде од које се никад није одвајао. Премда је та застава била стално присутна на брду Заглавак, она није била званични символ одреда. Козаци су једном приликом над главним положајем на штапу подигли руску бело-плаво-црвену заставу. Мислим да су од Срба позајмили њихову заставу и просто је преокренули.
Почетком марта добровољци су упућени у операцију освајања непријатељског упоришта у селу Ђанкићи. Тако је започео месечни боравак на узвишицама Заглавак и Столац, завршен њиховом херојском одбраном 12. априла 1993. године.
Током дугог боравка на Заглавку, средином марта 1993. године дошло је до несугласице између командира Михаила и донских козака који су чинили основ одреда. Окупљен је збор добровољаца – козачки круг.
Круг је одржан на самим борбеним положајима.
Оглашена је наредба о смењивању претходног команира и именовању предводника Донаца Алексеја. Михаил је изненађујуће мирно примио ту одлуку и потом здушно помагао новом командиру.
Наредба је написана на папиру, сачинили су је сами донски козаци. У наредби је наведен назив нашег одреда – други обједињени руски добровољачки одред, скраћено – 2 ОРДО.
Откуд синовима слободног Дона идеја да тако назову одред? Можда је на њихову одлуку утицао мој нашивак на рукаву на коме је писало 2 РДО, или нису хтели да одред назову козачким пошто је у њему било много оних који нису козаци. Тешко је сада рећи како је до тога дошло, али је у историју Руског добровољачког покрета одред који се борио на узвишици Заглавак 12. априла 1993 године ушао као други обједињени руски добровољачки одред.
Ваздухопловни напад
Бивши командир Другог руског добровољачког одреда Александар Мухарјов – Ас тог дана је ушао у српски штаб. Тамо су официри живо расправљали о нечему. На Асово питање шта код вас има ново, Срби су одушевљено одговарали:
– Данас идемо да заузмемо Ђанкиће! Напашћемо са две стране. А пре тога треба да буде налет наших авиона који ће све разрушити. И сви козаци ће учествовати у тој офанзиви. Овога пута ћемо свакако узети те Ђанкиће.
Ас се јако зачудио. Као прво, током пола године колико је провео у босанском рату ниједном није видео примену авијације, а као друго, утврђени рејон у брдском селу Ђанкићи Срби нису могли да заузму још од маја прошле године, а тада је био већ март 1993.
– Хајде онда да и ја пођем са Русима на Ђанкиће, као саветник! – неочекивано за Србе предложи бивши командир 2. РДО.
Ас већ више од месец дана није имао посла. Његов одред је прешао на други део фронта, а он је остао у Вишеграду. Живео је у опустелој једноспратници у којој је донедавно био смештен 2. РДО. Није био сам, са њим су била двојица рањених руских добровољаца – лакше рањени Дима Румун и тешко рањени Игор Казаковски. Ас је сматрао да је морално обавезан да допреми Игора кући у Санкт Петербург.
Изгледа да се Асу у српском штабу разиграло срце и одлучио је да оде у брда како би учествовао у предвиђеној борби уз коришћење авијације.
Истина, морао је да причека на сам славни ваздухопловни напад. Прво је уследило заморно пењање на узвишицу Заглавак у близини Ђанкића. Потом је требало уредити пољски логор, упориште, па су уследили напади непријатеља. Протекло је око две недеље до оног заветног дана када је требало да удари српска авијација.
После почетка сукоба у Босни и Херцеговини, над њом је НАТО прогласио зону забране летења. Вероватно, натовци нису у том тренутку могли да контролишу читав ваздушни простор. Срби су у Братунцу, у источној Босни, имали спортски аеродром, где је базирано Ратно ваздухопловство Војске Републике Српске, у чији састав је ушло неколико малих и спортских авиона.
По приспећу сваког добровољца Срби су се распитивали за његову војно-евиденциону специјалност. Када су сазнали да сам се у Совјетској армији водио као нижи авиомеханичар, одмах су ми понудили да одем у Братунац. Одлучно сам одбио, јер смо се ми, војници, у совјетској авијацији само водили као авиомеханичари, а углавном смо били обезбеђење аеродрома.
Тог дана је било јако лепо време. Сунце је од самог сванућа јарко сијало, грејући босанске планине. Читав дан је обећавао да ће бити испуњен сунчевом светлошћу. Такво време у босанским планинама у првој половини марта није било реткост.
Пре две недеље на узвишици Заглавак био је снег до појаса, а на неким местима и до груди. А сада само у јаругама, и још под великим јелкама леже бедни остаци некадашње зимске величанствености. А било је свега четири-пет дана јарког топлог сунца. Истина, све је то варљиво. Зима ће се почетком априла свакако вратити и опет затрпати планине снегом.
Свако буђење на нашим положајима мало се разликовало од претходних. Распоред устајања сваки шатор – земуница одређивао је самостално.
Борбени задаци на Заглавку током затишја били су незнатни. Активна дејства против противника нису вођена, диверзионих упада није било, извиђање је било минимално.
Испрва смо и ми и противник покушавали да дејствујемо на неутралној територији, али су после неколико сукоба обе стране од тога одустале – одлучивши да чувају снагу. У једном од таквих сукоба рањен је наш козак с Урала Виктор Десјатов. Тако нам је преостало патролирање у близини Заглавка и веза са нашим положајима на суседној узвишици Столац, а пут до тамо водио је кроз фактички ничију земљу.
Тог јутра управо је Асу наложено да изведе борбени задатак. Окупивши старешине шатора, објавио је да се данас очекује српски ваздухопловни напад на Ђанкиће, а ми ћемо заузети јужну падину узвишице која се надноси над Дрину. Циљ тог дејства није био најјаснији. Можда су се Срби надали да ће после бомбардовања непријатељ почети да бежи, а ми треба да будемо спремни за његово гоњење.
Положаји руских добровољаца били су усред Заглавка, од кога је јужна падина била одвојена великом чистином, може се рећи планинском ливадом, а иза ње је била удољица обрасла дрвећем и жбуњем.
Ас је окупио двадесетак бораца. Тај одред кренуо је ка јужној падини увишице.
Избивши на саму ивицу наше узвишице, спазили смо изванредан призор. Они који су већ били ту причали су о чуду невиђеном на ивици Заглавка, али оно што смо видели превазишло је сва наша очекивања. Иза урвине почињао је нови свет испуњен незамисливом лепотом.
Испод нас је био величанствен кањон, провалија дубине најмање 1.000 метара. А на самом дну је вијугала смарагдна Дрина. На другој обали реке брда су била као на длану, њихови врхови су се пружали у даљину на исток ка границама Србије и Црне Горе. Наша браћа Срби су, гледајући ту величанственост, с поштовањем говорили, показујући на ту планинску даљину: „Тамо је Србија!“.
Сунчев сјај се обрушавао на дно провалије и враћао у небеско плаветнило.
Немогуће је било скренути поглед са те велелепности. Дах ти је застајао, хтело ти се да се из залета винеш у небо. Уопште ти се није хтело да мислиш на рат. Застали смо као укопани, зачарани тим призором.
Мало-помало смо се повратили и распоредили по самом рубу падине.
Поред мене је био добровољац-козак из Ставропоља, и гледајући надоле на Дрину, рече ми:
– Одлично место за лет делтапланом, за шта сам стручњак, овде су узлазне ваздушне струје, могло би се летети.
Лежимо, седимо, све је некако тихо.
Изненада у тој тишини зачусмо звук канда мотоцикла. Неко је викнуо:
– Авиони!!!
И заиста, небом изнад кањона летеле су две летелице. Приближавале су нам се, али нису нарочито брзо летеле.
Козак љубитељ делтаплана реши да се – за сваки случај – склони у жбуње, а сви остали су дигнутих глава посматрали тај призор.
Авиони су строго пратили корито Дрине. Један је био Ан-2, а други мањи, највероватније спортски из породице Јакова.
Стигавши до нас, авиони почеше да скрећу удесно, ка непријатељским положајима.
Нетремице смо гледали шта ће даље бити. У једном тренутку се отворише врата авиона АН-2 и неко тамо горе поче да баца нешто на главе наших непријатеља. Авионске бомбе, досетисмо се.
Ас се налазио на месту одакле је могао да осматра противника. Од непријатеља га је одвајала дубодолина дужине око 600 метара. На другом крају дубодолине Ас је голим оком добро видео дугачку кућу типа бараке са оградом од колских руда. Кад су се авиони појавили, непријатељски војници су истрчали из те куће и почели усплахирено да беже.
Када су бомбе почеле да падају, ти војници су се зауставили и почели да гледају авионе како пролећу изнад њих. Највероватније су бомбе падале и екслодирале далеко од њих.
У међувремену је Ан-2 заокренуо и полетео дуж реке. А спортски авион је по Асовим речима почео да изводи некакве фигуре, нагле заокрете, пикира и испустио је шест невођених ракета, после чега је, махнувши крилима, одлетео.
Вазухопловни напад се завршио. Настала је тишина. На оном крају где је седео Ас огласила се наша радио-станица „Моторола“ и командир је примио наредбу за повлачење.
Ваздухопловни напад се завршио без било каквих видљивих резултата.
Очито је нашим официрима-оперативцима недостајало системско мишљење. Да су нас извели на положај за напад, уз издвајање посебних ударних група и, истовремено са ваздухопловним нападом, извели артиљеријски удар из свих калибара, несумњиво би се јуриш на Ђанкиће тог дана завршио нашом победом.
Живот на Ивици
Ивица је планина западно од Дрине која се надноси над пут из Вишеграда у Рогатицу. Тај пут је стар, могуће из доба Римљана, или чак и пре. Од давнине и до почетка осамдесетих година ХХ века повезивао је средишњу Босну са средњим током Дрине. Чувени Вишеградски мост подигнут је у XVI веку како би тај пут учинио главном стратешком артеријом турског надирања на Запад. Почетком XIX века тај пут постао је важан део Наполеонових планова за превазилажење несташице роба, изазване енглеском континенталном блокадом. Каравани натоварени врећама са памуком кретали су се из сунчаног Египта у европски део Турске, затим босанским путевима ка илирским провинцијама Наполеонове Француске. Највероватније су се под утицајем те саобраћајне артерије у тамошњем селу Борике одвајкада узгајали расни босански коњи. Током Другог светског рата Немци су на Семечком пољу недалеко од Ивице направили аеродром.
Успоставивши контролу над Ивицом, Срби су поуздано штитили са југа тај пут са стране муслиманске енклаве Горажде. Истовремено је Ивица затварала пут из Горажда у Жепу. Ивица, Столац и Заглавак били су капије за непријатеља на караванској стази названој „Алахов пут“.
Ту су се први стални положаји појавили крајем фебруара 1993. године. Тада су козаке пребацили из Вишеграда на Семеч, и тамо им је предстојало да граде утврђења. На Ивици је постављено 4 или 6 бункера од брвана са пушкарницама, у којима су људи могли да живе и бране ту коту. Затим су козаци отишли (први одред – јануара-фебруара 1993. године) и те положаје су запосели Срби из новостворене Горажданске бригаде, коју су чинили већином Срби избеглице из Горажда. Они су ту били стално, штитећи пут из Вишеграда у Рогатицу и контролишући кретање непријатеља.
Пре Ивице се према Дрини налазило поље, а иза њега је почињао Столац, прилази кањону Дрине. Једном сам био на тим положајима. Почетком марта 1993. године упућен сам тамо, скупа са добровољцима из Петербурга Владимиром Сафоновом, Дмитријем Поповом и Андрејем, са задатком да извршимо ноћно извиђање. Добијали смо сазнања о томе да се противник у групама од по два-три човека провлачи преко поља испред српских бункера. Дали су нам одличне вреће за спавање, у њима је могло да се лежи у снегу и остане сув, као и двоглед за ноћно осматрање. Прошавши линију бункера, попели смо се још више, одакле смо осматрали поље испред Ивице. Прележали смо готово читаву ноћ у снегу, а пред зору смо се, никог не откривши, вратили у своју добро угрејану кућу на Семечу.
Са истих положаја је, неколико дана касније, кренуо део нашег одреда и заузео коту Столац. Када су започеле борбе за Заглавак, тим путем је курсирала „Каћуша“, коју су Срби називали ВБР (вишецевни бацач ракета). Та „Каћуша“ је отварала ватру на Ђанкиће. После 12. априла, када су напуштени Заглавак и Столац, одлучено је да се преостали козаци пребаце на Ивицу. Тамо су вршили стражарску службу. Управо је почињало расцветано балканско пролеће, све је цветало и опојно мирисало, и било је јако пријатно бити на тим положајима. У близини је било омање језеро, тамо су козаци одлазили у лов, покушавајући да устреле срну. Тако су проводили време на Ивици, а најпознатији и најизразитији међу њима био је козак кога су звали Казнац. Тај надимак добио је зато што је одговарао за чување материјалних вредности. Затим је, неколико месеци касније, са Ивице кренула офанзива на Дрину.
“Победа” – Горажде
У пролеће 1992. године, када је започео рат у Босни, испало је да су већи градови већином подељени међу супротстављеним странама. Ни Горажде, град у Источној Босни, није био изузетак. Тај град је био центар области у горњем току Дрине, а православни Срби чинили су нешто мање од половине његовог становништва. У средњем веку се у православном манастиру, који су у последњем рату срушили муслимани, налазила се једна од првих штампарија на Балкану. Тај град се после другог светског рата прочуо захваљујући фабрици оружја са звучним именом „Победа”.
Горажде је током првих месеци рата било фактички подељено на два дела: српски и муслимански. Вероватно би таква подела и надаље остала све док нека од страна не би стекла значајну надмоћ над другом. Не, дошло је до баналне издаје. Последње српске јединице су напустиле град крајем августа 1992. године. Заједно са српском војском, Горажде је напустило читаво српско становништво. Муслимански побуњеници стекли су огромну територију. Овладали су кањоном Дрине од Србиња (Фоча) до Вишеграда, сасвим се приближивши границама Србије и настала је реална претња освајања Руда, Чајнича, Вишеграда…
Срби су током јесени 1992. и зиме 1992-1993. године водили искључиво одбрамбене борбе, покушавајући да задржи навалу све јаче муслиманске армије Босне и Херцеговине. Као резултат грандиозних офанзивних операција у пролеће и лето 1993. године, коју је замислио и сјајно извео генерал Ратко Младић, Срби су преотели иницијативу и напредовали 20-30 км према Горажду. До центра града је преостало 8-10 км. У пролеће 1994. године Срби су у тој области опет извели офанзивну операцију у којој је уништена муслиманска 82. самостална дивизија, док је српска претходница почела да улази у предграђе града ког су пре годину и попустили.
Током пролећа 1994. године у Сарајеву је, као и на другим деловима фронта (изузев рејона Горажда) владало затишје. Руским добровољцима је та неактивност била мучна, тим пре што су свакодневно пристизали извештаји о славним победама на Горажданском фронту. Првобитно је планирано да се руски одред упути у Горажде. Не, касније су планови промењени, те су Руси заједно са српским четницима остали на „мирном” Јеврејском гробљу у Сарајеву.
Многе чињенице указују на то да је управо командир Трећег Руског Добровољачког Одреда Александар Шкрабов био иницијатор самовољног одласка добровољачке јединице на други део фронта нечувена појава у обичним регуларним армијама. Можда је на ту одлуку утицао један од многобројних војних савета које су добровољци повремено одржавали. Познато је и то да је војвода Славко Алексић, директно надређени Шкрабову, био против тог његовог подухвата. Не, командир 3. РДО ипак није послушао војводу, што се раније практично никад није десило. Било како било, Шкрабов је чврсто одлучио да крене у Горажде. И једног априлског јутра 1993. године Трећи руски добровољачки одред у саставу: командир Шкрабов Александар, Гаврилин Валерије, Петар Б., Андреј Молодој, Димитрије Попов, са личним пешадијским наоружањем кренуо је на фронт у рејону Гора жда.
Морали су да се до рејона борбених операција пребаце аутостопом, што је, све у свему, било уобичајено за Босанско ратно доба. Одред је предвече стигао у село југоисточно од Рогатице. У том планинском селу се налазила претходница ударног батаљона из сарајевског предграђа Илијаша под командом легендарног пуковника Јосиповића.
Добровољци су, преноћивши у том селу, рано ујутру били потчињени лично пуковнику Јосиповићу. Управо је тог априлског јутра ударни илијашки батаљон добио задатак да заузме фабрику оружја „Победа”. Та је фабрика била смештена у планинској удолини у предграђу Горажда. Офанзива се до тог дана одвијала прилично успешно, муслимани су се повукли ближе центру града. Њихов борбени дух и воља за отпор стално су падали. Притом Србима, због спољног притиска и већ започетих натовских бомбардовања, није успело да у пуној мери развије офанзиву, а такође им је постало јасно да неће успети да коначно заузму град. Срби су у таквој ситуацији донели одлуку да противнику причине што већу штету, а ради дуготрајног подривања његове борбене способности. А пре свега је требало уништити фабрику оружја „Победа”.
Одред пуковника Јосиповића састављен од 150 бораца наоружаних лаким пешадијским наоружањем, митраљезима и ручним бацачима упутио се према фабрици “Победа”. До врха планинског ланца који окружује удолину где су смештене фабричке зграде одред је стигао брзо, та се територија сматрала већ ослобођеном. С врха планине фабрика се видела као на длану до ње је преостало 500-700 метара. Према обавештајним подацима, непријатељски положаји су се налазили у близини спољне фабричке ограде. Иако српски одред није био много далеко, муслимани још увек нису могли да потпуно схвате планове Срба, пошто је развијање већег ударног одреда скривала густа црногорична шума која је покривала падине. Срби су се развили у ланац у једној линији и на тај начин захватили већи део удолине у полуобруч, и почели да се опрезно, у кратким претрчавањима, спуштају доле. По нашим руским мерилима, та је фабрика била мала, пружила се међу падинама двеју шумовитих планина у дужини од једног километра. Фабричке зграде биле су једноспратне и двоспратне.
На растојању од једно 200 метара муслимани су приметили напредовање Срба и отворили ватру на њих.
Учесници те операције истичу да ватра није била интензивна, муслимани нису пружали јак отпор, њихов борбени дух је био очито начет претходним поразима. Србе и Русе такав отпор није збунио, те су и даље опрезно прилазили фабричкој огради. Одреду је било потребно 3 сата да превали растојање од врха падине до фабрике. Чим је противник схватио да му се српски одред приближио на растојање бацања бомбе, повукао се на територију фабрике, пружајући притом хаотичан отпор. Ускоро су и та појединачна жаришта отпора била савладана, а остаци фабрике бранилаца су побегли према граду. Срби су започели операцију у 8 ујутру и до ручка им је читава фабрика била у рукама. Притом одред Јосиповића уопште није имао губитке.
После преузимања фабрике и њеног чишћења, Срби и Руси су заузели одбрану према граду, пошто се ускоро очекивао муслимански противнапад. Почели су да праве и опрему ватрене тачке користећи вреће с некаквим материјалом црвене боје. Онда се испоставило да то није ништа друго до експлозива. Учесници операције се с осмехом сећају те епизоде. Тај експлозив је примитивним средствима направљен у фабрици. Муслимани су после извесног времена заиста предузели нешто налик на противнапад. Али, како сведоче очевици, он је био толико бојажљив да су Срби и Руси били сасвим уверени у недостатак воље код противника да поврати своје положаје.
Муслимани су нешто касније отворили ватру на фабрику из минобацача и тешких митраљеза. Ватра је отварана из града. Срби и Руси су се заклонили од непријатељске ватре у фабричким зградама. Добровољац Валера Гаврилин је у једној од зграда пронашао 100-литарско буре с алкохолом. Један добровољац то овако описује. Валера Гаврилин и он су се кретали једном од фабричких зграда. Добровољци су проверавали да у њој случајно није преостао неки побуњенички војник. Испред те двојице добровољаца био је дугачак ходник, дуж кога су с обе стране биле собе. То је највероватније била управна зграда. У једној од просторија су видели буре, пластично. Тамо се највероватније налазила фабричка лабораторија. Један добровољац је опрезно одврнуо поклопац бурета, помирисао и сместа схватио да је то алкохол. Валера Гаврилин није издржао и одлучио да провери. Захватио је некаквим ту пронађеним судом из бурета, и после првог гутљаја одушевљено узвикнуо: “Ама то је алкохол!” Онда су позвали остале добровољце. Сви заједно су опрезно изнели буре напоље. Они који су имали непробојне прслуке на себи, скинули су их и брижљиво њима покрили трофеј.
Српско-руски одред се неколико дана налазио у фабрици. Све то време муслимани ниједном нису покушали да је преотму. Онда је стигла наредба да се фабрика напусти пошто су муслимани позвали помоћ украјинског и енглеског батаљона УНПРОФОР-а. Српска команда је наредила да се фабрика пре напуштања минира. Ударни одред Јосиповића је сместа приступио извршавању те наредбе, срећа да је тамо експлозива било на све стране. Практично су све фабричке зграде биле миниране. Операција минирања и уништавања фабричких зграда започета је поподне и трајала је читаве ноћи све до јутра. Притом су муслимани схватали да Срби уништавају фабрику, али нису покушали да их спрече, премда су, како сведоче очевици, имали довољно снаге. Задовољили су се само тиме да млако гађају фабрику из минобацача и тешких митраљеза.
Тада су пред ручак Срби и Руси напустили фабрику.
Операција преузимања фабрике оружја у Горажду, у пролеће 1994. године, представља једну од најзначајнијих страница историје савременог Руског добровољачког покрета.
Валериј Гаврилин код минобацача
