Александр Александрович Кравченко
Руски добровољци
Човек од речи
Прича о руском добровољцу Константину Богословском који се борио и погинуо за браћу Србе 1993. године
Увече, после чувеног осмодневног похода руског одреда у рејон узвишице Столац, у нашу шумску базу су приспела тројица нових добровољаца из саме Москве. Двојица се нису задржала већ отишла. А трећи, Костја Богословски, попунио је редове најмађих бораца. Било му је суђено да постане легенда узвишице Заглавак.
Нико крајем марта 1993. године није очекивао појачање из Москве. Костја је стигао са „самосталном“ скупином повезаном са козаштвом. Костјини сапутници већ су стигли да неко време ратују у Придњестровљу. Чудно, али управо они нису хтели да остану у Вишеграду. Отишли су у Херцеговину да се придруже остацима Првог руског добровољачког одреда. Костја није кренуо са њима. Он се без било каквих премишљања упутио у нашу брдску базу, где је добио оружје и униформу. За њега није било камуфлажне униформе, те је био принуђен да ратује у старој униформи Југословенске народне армије, званој „титовка“. Малтене одмах су га упутили на наше положаје на узвишици Заглавак.
Борис Земцов се у својој књзи „Босанска свеска“ овако сећа првог сусрета са Константином:
„Константин Б. је још сасвим дечко. Помно сам га посматрао неколико дана и сама чињеница његовог појављивања овде почиње да ми се чини нелогичном. Некако је превише млад и чист. Само што је одслужио војску. На неуљудно питање: 'а који мој си кренуо овамо?' дечје је шмркнуо:
– Тек онако, интересантно је. А шта бих у Москви радио…
Аргумент је слаб. По свему судећи, момак просто тражи себе. Тражи место у животу где је потребан и цењен.
Костја је у Југославију стигао са гитаром. Инструментом влада малтене професионално.
Занимљиво је гледати како Костја дуго и темељно, истуривши доњу усну, бира и одмерава опрему, дотерује каишеве, сваки час се огледајући у крхотини која нам служи као огледало.“
Сутрадан су се наши добровољци упутили у суседну Рогатицу, а са њима је кренуо и Костја. У Рогатици се из штаба тамошње бригаде могло телефонирати кући у Русију.
„До дубине душе су нас дирнуле жене из центра за везе. Сазнавши да смо ми руски добровољци, сместа су оставиле све своје послове и пожуриле да траже позивне бројеве руских и украјинских градова и да нам кувају кафу“ – пише Земцов.
Веза је била нестабилна, сваки час се прекидала. То је била прва могућност за добровољце да се чују са најближима. За Костју Богословског то је био последњи разговор са мајком.
Прво је позвао своју девојку, а пошто није била код куће, замолио је телефонисткињу да окрене број његове мајке. Људмила Константиновна Богословска, Костјина мама, сећа се да је тог дана осећала необјашњиву узнемиреност, и одједном јој звони телефон, чује Костјин глас, и она сва уплакана стално понавља у слушалицу:
– Костја, волим те! Много те волим!
У „Вези“, како су Срби звали центар за везе, није било кабине тако да су гласове саговорника добро чули сви који су се налазили у њему. А тада је био пун наших добровољаца. Костја се осећао нелагодно због маме и њених осећања пред суровим ратним друговима. Узвратио јој је:
– Мама, и ја тебе волим!
Нови добровољац је ускоро већ био на борбеним положајима. Јако се разликовао од осталих житеља Заглавка, који су мирисали на дим и били зарасли у косу и браду. Његово чисто, младо лице, одскакало је од наших задимљених натмурених физиономија. Сем тога, био је тако далек од козачких и патриотских ствари, и није могао да било шта важно убаци у обичне шаторске разговоре. Све што се тих дана око њега дешавало било му је сасвим ново и, чини ми се, врло је пријало његовој младој души.
Ваздух Заглавка био је сав натопљен духом праве мушке, ратне романтике. Ми то, већ окорели, нисмо запажали. А он је – нови човек из далеке Москве – сместа осетио и заронио у њега.
Све је могао и све му је било лако – да у патроли дуго хода по брдима с пуном торбом метака на леђима, да носи воду на суседно брдо у тешким гуменим мешинама, да помно брине о свом спољном изгледу и уредности. Јако је личио на официра царске армије. Потом смо сазнали да је његов прадеда служио у кадетском училишту, а деда – исто Константин – као дечко доспео на фински фронт, а затим, током Великог Отаџбинског рата, стигао до Берлина.
Још се сећам како су Костја и његов друг Волођа Сидоров узимали гитаре и певали једноставну песму из нашег детињства: „Ничег лепшег на свету нема…“ из цртаног филма „Бременски музичари“. Испрва нам је било необично да је слушамо у козачкој средини Заглавка, али они су је певали некако посебно осећајно. Та песма ми се никад није свиђала, али пошто сам је чуо на Заглавку јако сам је заволео, и када је поново чујем не сећам се сумњивог цртаног рок-филма него нашег рођеног Заглавка и светлог Костјиног лица.
У ноћи уочи боја 12. априла 1993. године Костја ми је, предајући стражарско место, дао свој „командантски“ сат, како бисмо ја и сада већ покојни Ваљера Гавриљин могли да на време извршимо смену страже. Неколико сати касније почео је бој за узвишице Заглавак и Столац. А у двадесетом минуту боја Костја је погинуо.
Уочи тога, Људмила Константиновна Богословска је са мужем отпутовала белоруским друмом у насеље Петушки. Тада су тражили могућност да свој московски трособан стан замене за три стана, за себе и двојицу синова. Некако је испало тако да су морали да преноће у стану који су намеравали да купе. И наступио је понедељак 12. април 1993. године.
– Још смо лежали у постељи – сећа се Људмила Константиновна – кад су се неочекивано улазна врата широм отворила. Скочила сам, помислила да је то власница стана, пришла вратима, а напољу никог нема. То је Костја долазио да се опрости!
Човек од речи
А како је Костја уопште доспео у рат?
Упознао се код свог друга са козацима који су ратовали у Придњестровљу и спремали се у рат у Југославију. Сазнавши камо се спремају, и он је силно пожелео да крене, управо силно пожелео; тај осећај је многим добровољцима познат. Истина, козаци нису нарочито веровали у то да ће и он кренути са њима. Млад је, а уз то и Московљанин.
Одвели су га у козачки храм који је у Москви недалеко од станице метроа Бауманска, а где је требало да се одржи опело добровољцу Дмитрију Чекаљину, погинулом у Српској Босни, деветог дана од његове погибије.
После су отишли родитељима погинулог Дмитрија, и његова неуташна мајка, сазнавши да се Костја спрема у рат, у љутини му рече:
– Куд то идеш!? Тамо ће те убити!
Костја ништа није рекао, само је оборио главу.
Својој мами Костја је рекао да иде у Југославију да обнавља куће и мостове. Људмила Константиновна је осетила да ту нешто није у реду и замолила сина да јој обећа, ако доспе у рејон борбених дејстава, да никога не убија.
Мајка је покушавала да одврати сина од тог пута, на шта је он озбиљно одговарао:
– Мама, дао сам реч!
Истина, они којима је дао реч, у рат нису отишли.
Први и последњи бој
У ноћи уочи боја Костја је био на стражи у смени од 3 до 5 сати ујутро. После смене отишао је да се одмара.
Јутро тог дана било је задивљујуће лепо. Изнад планина стајала је купола сасвим чистог плавог неба. Унаоколо је било тихо и тек понегде у жбуњу и крошњама дрвећа цвркутале су птице. Сунце се полагано уздизало са друге стране Дрине. Пред њим су узмицале јутарње сенке које су обавијале Заглавак. Те сенке су пружале хладовину, док је сунце тог априлског дана доносило праву летњу врућину.
Јутарњу тишину су нешто пре осам сати одједном разнели рафали из митраљеза и аутоматских пушака, а потом и експлозија. Све то је допирало са суседне узвишице Столац.
За разлику од Заглавка, Столац је био густо обрастао црногоричном шумом и издалека личио на балканску шубару. Тамо су били положаји једног одреда наше (Горажданске) бригаде Војске Републике Српске. Растојање до њих износило је око километар. Тамо су међу Србима била и тројица наших добровољаца.
У тим првим минутима боја на узвишици Столац погинула су двојица Руса – Владимир Сафонов и Дмитриј Попов.
Они који су први на Заглавку чули пуцњаву и видели дим од експлозије, кажу да су кроз неколико минута на њихове главе почеле да падају гране, откинуте мецима. По Заглавку су тукли из околних шумарака и јаруга. Ускоро је непријатељ отворио ватру по нама из минобацача.
Неко је викнуо:
– Н-а-п-а-д!!!
Без сувишних речи заузели смо своје борбене положаје. Усред наших положаја било је омање каменито узвишење на чијем врху је расло дрво – храст са рачвастим деблом. Ту нам је био главни ватрени положај. Ту је био Владимир Сидоров са својим калашњиковом југословенске производње. Још је ту био постављен јарбол од око 5 метара на коме се вијорила руска тробојка.
Волођа је почео да туче из митраљеза по шумовитим јаругама; управо одатле је противник отварао ватру. Ускоро је притрчао Костја. Претходног дана су се договорили да ће му бити број 2 на митраљезу. Костја и Волођа су се спријатељили, заједно свирали на гитарама и певали. Волођа му је био старији друг. Момци су свој митраљески положај унапред темељно припремили – од камења направили грудобран, од сандука седишта.
Ту су Волођа и Костја започели борбу, један је тукао из митраљеза а други из аутоматске пушке. Ускоро се на том положају појавио Сергеј Пилипенко, бивши заставник, учесник рата у Авганистану. Сидоров је припремио једнократни бацач граната и предао га Сергеју, а он је испалио према усамљеној кући у долини.
Непријатељска мина распрсла се пред самим митраљеским положајем. Експлозија је Сидорова одбацила уназад. Волођа је осетио јак ударац у руку.
Пилипенко је викнуо Сидорову:
– Волођа, шта ти је?
– Изгледа да ми је рука откинута – промукло узврати Сидоров, па поче да опипава руку; наизглед беше читава.
Пилипенко поново викну:
– Види шта је са Костјом?
Костја је лежао леђима нагоре, није се померао. Волођа ухвати Костјине упртаче и, скупивши сву снагу, преврну га.
Сидоров се сећа:
– Преврнем га, а очи му модре, модре. Поглед чист, чист. Чисте очи, све досад их памтим. Преврнем га, а он у небо гледа. А крв му с десне стране, шлем пробијен, рупа од неких 7 сантиметара. Видевши његов непомичан поглед, викнух:
– Браћо, Костју убише!
Планинска земља
Константин Богословски започео је свој живот у дивној и тајанственој земљи која се зове Памир. Град у коме је дошао на свет 17. јуна 1972. године зове се Гарм, што значи врућ. То је врло стари град, кроз њега је пролазила војска Александра Македонског. У ноћи његовог рођења било је страшно невреме и пљуштало је као из кабла.
Малени Костја живео је у планинском селу Хаит. Ту је 1949. године дошло до разорног земљотреса и село је престало да постоји. Потом је совјетска влада ту подигла сеизмолошку станицу, и у њој су радили Костјини родитељи.
Костја је, по речима његове маме, од малих ногу зрачио позитивном енергијом. Полудивљи пси планинског села сместа су прихватили маленог Костју, заустављали се крај њега и гледали га, добродушно вртећи репом.
Изнад Памира увек је чисто модро, модро небо. Тамошњи предели веома личе на босанске. И над Заглавком је ујутру 12. априла, последњег јутра Костјиног живота, било чисто модро небо.
Свој кратак живот Константин је започео у брдима и беше му суђено да га у брдима и заврши.
Руски добровољац – Богословски Константин Михајловић
Рођен је 17. јуна 1972. године на Памиру. Одрастао је и живео у Москви. Крајем марта 1993 године кренуо је у помоћ браћи Србима у Српску Босну (Републику Српску). Ратовао је у саставу 2. Обједињеног руског добровољачког одреда (Горажданска бригада ВРС). Погинуо је 12. априла 1993. године током јуначке одбране узвишица Заглавак и Столац; у том боју био је митраљезац и бранио положај са заставом. Сахрањен је на војно-црквеном гробљу у Вишеграду – Република Српска.
Чекалин Димитрије
Руси су за Србе били и остају оличење снаге на стражи добра у читавом свету. Њихова вера у то подвргнута је озбиљном искушењу када је руска демократска влада отворено подржала снаге зла, подржавши рат против Срба. Али Господ није дозволио да подло издајство сасвим укаља светли лик Русије. Гроб Димитрија Чекалина, као и других добровољаца у Републици Српској, сведочи да је Русија без обзира на све извршила своју дужност, непосредно учествујући у Светој ствари заштите своје браће од безобзирног васељенског зла.Рођен је 3. јануара 1971. године у граду Москви. Био је искусан планинар. Ратовао је у Придњестровљу. У Републици Српској је од децембра 1992. године. Ратовао је у саставу 2. РДО (Вишеград – Прибој). Јуначки је погинуо 10. марта 1993. године у рејону Прибоја (североисточна Босна). Сахрањен је на црквеном гробљу у Прибоју.
Дима се у Другом Русском Добровољачком Одреду појавио децембра 1992. године. Одред је тада био базиран у Вишеграду. Пре тога је Дима ратовао у Придњестровљу и био је добро познат многим добровољцима који су већ ратовали у Републици Српској. Ускоро се испоставило да је одличан планинар, пошто се тим спортом се бавио од 16. године и учествовао у многим спасилачким операцијама. Димина планинарска оспособљеност је добро дошла у сложеним приликама вођења борби у Источној Босни.
Одред је 3. децембра 1992. године у тешкој борби на Орловој гори изгубио митраљесца Андреја Нименка. Неко време му није пронађена достојна замена, није свако био у стању да тегли по планинама тешки ручни митраљез. Малтене одмах по доласку у Вишеград Дима се добровољно пријавио за митраљесца. У то време у складиштима Вишеградске бригаде није било митраљеза типа ПК или «осамдесет четворки» како су их Срби звали, и Русима је понуђен митраљез МГ-42 југословенске производње. Тај немачки ручни митраљез из доба другог светског рата је, несумњиво, представљао грозно и делотворно оружје, али су му битни недостаци били релативно велика тежина и сложено устројство. У условима планинског рата ти су недостаци знатно смањивали вредност тог митраљеза. Дима је могао одбити тај митраљез, као што су учинили други кандидати за митраљесца. Али, без обзира на све, он је почео да марљиво проучава непознат систем. Неколико дана је у соби у приземљу зграде где је била смештена наша касарна расклапао и чистио од мазива, проучавао и склапао деловее сложеног немачког митраљеза. Многи добровољци су били задивљени његовом марљивошћу у проучавању делова тог ручног митраљеза. Већ кроз недељу дана одред је имао одлично припремљеног митраљесца способног да користи МГ-42 ништа лошије од митраљезаца дивизије «Еделвајс». Крајем децембра 1992. године, током борби на узвишици Заглавак, одред је кроз планине напредовао уз подршку митраљеза.
Током битке за село Твирковићи Димино планинарско спасилачко искуство је поново одиграло велику улогу. Тројица козака су на прилазу селу нагазила на мине, укључујући и доктора Сергеја Баталина који је изгубио ногу. Ударна јединица 2. РДО у којој је био и Дима морала је износити рањенике кроз шуму покривену снегом. Већина добровољаца није имала искуство у евакуацији рањеника с бојног поља кроз планински предео, те се ионако тежак задатак претворио у страшно мучење. Дима је сместа исправно проценио ситуацију и преузео на себе главну улогу у организовању евакуације. Од приручних средстава је направио носила, стручно пружио медицинску помоћ. Приликом преношења рањеника планинским путем током неколико сати, он ниједном није дозволио да га замене, док су се остали добровољци сваких десет минута смењивали на носилима. Кад год се сетим Диме, пада ми на памет да је он спадао међу ретке људе који у принципу не прихватају зло ма у ком облику. Притом је имао још једну ретку особину – не прихватајући зло, он му се активно супротстављао. Све то је утицало на његово понашање и личне односе, због свега тога је и добровољно учествовао у ратовима у Придњестровљу и Босни.
Последње борбе у Вишеграду у којима је Дима учествовао вођене су у рејону града Рудо. Специјалне јединице муслимана су крајем јануара 1993. године заузеле велику територију и преотеле огромну количину борбене технике и муниције, заробивши десетине људи. Запретила је реална опасност да освоје Рудо. Српско-руске снаге су похитале у помоћ суседном граду. У првој етапи борбе код Рудог Дима је дејствовао у саставу ударног одреда са задатком избацивања противника из јако испресецаног планинског предела. У тим борбама је Дима испољавао такву храброст да је задивио чак и добровољце са стажем. У другој етапи борбе Дима је у саставу козачког одреда напао положаје противника на планинској серпентини. Налазио се на козачком оклопном возилу које је ватром из крупнокалибарског митраљеза пробијало пут нашој пешадији.
Дима Чекалин је јуначки погинуо 10. марта 1993. године у Прибоју који се налази у североисточној Босни. Посмртно му је додељена највиша награда Републике Српске – „Медаља хероја Милана Тепића“. У Прибоју је и сахрањен, поред цркве.
Реликвија
Анатолиј је био прави руски родољуб и прави-правцати руски добровољац.Удовица руског добровољца Анатолија Астапенкова, погинулог у Републици Српској, предала је у лето 2012. године мецима пробијену кошуљу свога мужа музеју Руског добровољачког покрета. Анатолиј Астапенков живео је у граду Перму. У Совјетској армији служио је у морнаричкој пешадији. У Војску Републике Српске доспео је 1993. године заједно са својим другом Александром Тептином. Ратовао је у саставу ударног батаљона у Власеници (Источна Босна), недалеко од Сарајева. После погибије командира, Астапенков и Тептин прешли су у Други Руски добровољачки одред, који се у то време налазио у селу Прача. У једном од бојева Александар Тептин погинуо је јуначком смрћу. Анатолиј Астапенко је у јесен 1993. године прешао у састав Трећег Руског добровољачког одреда који се налазио у рејону Јеврејског гробља. Анатолиј је учествовао у великом броју акција, у којима се по правилу налазио у првим редовима. Био је млад, леп, храбар, у боју дрзак, према друговима предусретљив. Анатолиј је јако волео песму „Ђурђев дан“. Лично ја га се, између осталог, сећам и зато што је хтео да ми помогне, пошто сам тада већ био рањен у главу и озбиљно изгубио вид. Предлагао је да се отвори кафаница како бих ја тамо био управник. Кафаница је требало да се налази у Српском Сарајеву и да буде клуб руских добровољаца. Јанауара 1994. године извођена је још једна операција у рејону Златишта. Из Српског Сарајева се до престонице Републике Српске – града Пале, могло стићи само узаним асфалтним путем. Тај пут пролазио је кроз рејон Златишта, у близини Јеврејског гробља. У том рејону непријатељски положаји су били готово уз сам пут, те су се, природно, за тај део фронта водиле непрестане борбе. Руски одред тада је био на оштрици српског удара на непријатељске положаје. На почетку операције Руси су имали среће. Нашим добровољцима је успело да упадну у непријатељске ровове, који су достизали два и по метра у дубину, и почели су полагано да напредују кроз замршене пролазе. Непријатељ се повратио и извео противудар, у коме је одред имао губитке (многи су рањени) и почео да се повлачи. Последњи се повлачио Анатолиј Астапенков. Он је штитио одступницу својим друговима и вероватно извукао из дубоког рова једног рањеника. Највероватније му је аутоматски рафал митраљеза пробио груди док се пузећи повлачио. На његовој кошуљи је набројано преко 5 рупа од метака. Некаквим чудом је допузао до наших положаја, али је, нажалост, убрзо издахнуо у болници Касиндол.
Вишеградска ноћ
Костја Ундров био је познати извођач такозваних руских шансона. Просто пожелиш да га зовеш не Константин већ управо Костја. У круговима извођача тог жанра тако се међусобно зову. Костја је био њихов типичан представник. Али у његовом животу је био један поступак нимало типичан за „шансоњере“.
У току 1993. постао је руски добровољац, отишао да ратује за Српску Босну, рањен и касније је за успомену на ту страницу свог живота написао песму романтичног наслова „Вишеградска ноћ“.
Костја се родио и одрастао у Москви, највероватније завршио Гнесинску средњу музичку школу, постао певач, песник, композитор. У совјетско доба је наступао у разним музичким колективима, крајем 1980-их година се прославио својом песмом „Лева обала Дона“, коју су певали и певају популарни извођачи. Константин Ундров је био тесно везан за Донски крај. Написао је неколико изванредних песама на козачке теме. Редовно је позиван на Шолоховски фестивал у козачко село Вјошенскаја. Речју, ушао је у историју руске културе.
Али, у његовом животу је било не само то; скупа са другим козацима отишао је да помаже браћи Србима као добровољац.
Козаци су организовано стигли у Вишеград уз саму линију фронта 1. јануара 1993. тојест, нову годину су прославили негде у Мађарској. Возом је група козака стигла до пограничног Чопа, а даље су аутобусом кроз Мађарску путовали до Српског Београда. У аутобусу је било 50 крупних мушкараца, од којих су многи имали козачку справу, како козаци називају униформу. И наравно да такав одред није могао а да не привуче помну пажњу украјинских и мађарских граничара. Добровољаштво се у тим земљама није поздрављало.
Организатори су за чуваре граница смислили верзију како фолклорни ансамбл козака путује да одржава концерте у Српском Београду, а као доказ приложене су плоче Ундрова, а и сам Костја је излазећи из аутобуса почињао својим моћним гласом да пева песме. После његовог наступа граничари више нису били сумњичави.
Негде око Божићних празника Костја је приспео на положај нашег одреда – Другог добровољачког, козаци су смештени у другој згради. Дошавши код нас, Костја је врло занимљиво причао о свом животу. Посебно је било занимљиво слушати о његовим путовањима у разне земље. Био је прави уметник и велелепно умео да прича.
Козачки одред у Вишеграду изврсно су наоружали и опремили. Српска команда је имала велике планове за козаке, у смислу да ће они коренито изменити оперативну ситуацију на Вишеградском делу фронта.
Одлучено је да се удари свим снагама одједном и на једном месту. Предвиђено је да у операцији учествују козаци, руски добровољци 2. РДО и српска ударна чета Вишеградске бригаде под командом двадесетогодишњег Бобана. Главни удар наносили су козаци на непријатељске положаје у рејону села Твирковићи. Рано ујутро, малтене ноћу, козаци и ми (добровољци) почели смо да се пењемо у камионе. Спољни изглед, опрема и наоружање козака остављали су снажан утисак. Чинило се да ће таква сила без иоле напора збрисати непријатеља.
Све нас су допремили до села Кочарим. То село смо добро знали, одатле смо одлазили на гору Заглавак, а данас нам је предстојало да идемо на другу страну.
От Кочарима до Твирковића требало је проћи долином, а даље пошумљеним планинским гребеном. Наш добровољачки одред је постављен у заштитницу борбене колоне, тојест на њеном зачељу. Та околност омогућила је да се види читава козачка борбена колона, када је пролазила планинском долином покривеном дубоким снегом.
Козачки одред је заиста епски изгледао. Потпуна тишина, блистави снег, на небу јарке звезде осветљавају долину. Кроз долину се равном линијом креће дугачка колона козака на међусобном растојању од 10 корака, те се зато војска чини многобројном, онако развучена од једног до другог краја долине.
Мени је, тада двадесетогодишњаку, изгледало да нема те силе која ће зауставити ту војску, и да ће тај дан ући у историју козаштва као један од најславнијих.
Али, нажалост, није било тако.
Већ смо прилазили непријатељском селу, крећући се гребеном заклоњени дрвећем и тамом. Сунце још није изашло, село је било испод нас. У једном тренутку смо чак видели како је блеснуло светло доле, у селу. Неко је отворио врата куће, и то се јасно видело. По свему судећи, нису нас ту очекивали.
И одједном је у нашој колони испред одјекнула експлозија, сви смо сместа залегли. Шта је то? Непријатељска граната, или мина, или квар на нашем оружју? У колони која је седела на снегу почеше да се сашаптавају – то је Костја Ундров трапаво испустио гранату и експлодирала му је под ногама. Било тако или не – ипак смо се одали. Фактор изненађења је изгубљен.
И одједном, експлозија опет негде тамо испред, потом још једна. Сад се разјаснило да смо натрапали на минско поље. Читава колона се утишала. Доле је, код непријатеља, такође тихо. Све унаоколо је још мрачно. На месту експлозије започело је кретање.
После извесног времена до нас је стигло неколико козака носећи Костју, он је заиста први нагазио на непријатељску мину. Потом почеше да доносе и друге: крупног козака са Дона који се презивао Мирошњиченко и доктора из Москве Сергеја Баталина. Они су настрадали један за другим покушавајући да помогну Ундрову. Баталин је остао без стопала, а друга двојица су имала повреде и преломе ногу.
За оперативно изношење рањеника у планинским условима потребна су најмање четворица. Тако је из почетне фазе операције одједном искључено 17 бораца, а такође изгубљен фактор изненађења и првобитна борбена настројеност. Ти фактори су узроковали неуспех операције.
Костја је, попут других рањеника, допремљен у ужичку болницу у Србији. Тамо се лечио око месец дана, а потом се вратио у Москву.
На томе српска епопеја Ундрова није завршена. Република Српска, у чијем стварању су активно учествовали руски добровољци, увек их је мамила бајковитом лепотом и волшебним душевним богатством.
Неколико пута је Костја после рата тамо одлазио с великим задовољством, правио планове, па и оне стваралачке. У Вишеграду, као и у читавој Републици Српској, помно чувају сећање на руске добровољце.
Одмах после рата су се на свим гробовима добровољаца појавили мермерни крстови – споменици, пружана је помоћ породицама погинулих и рањених. У Вишеграду се појавила улица Козачка и кафана „Тихи Дон“.
Усхићујући утисак од првих година послератне Српске Босне надахнуо је Костју да напише песму „Вишеградска ноћ“. Присна музика и топле речи. Костја је писао ту песму под утиском од омање групе козака, који су покушавали да се скрасе у Вишеграду 1994. То су били козаци из Првог козачког одреда, свега четворица. Пошто су фебруара 1993. отпутовали, крајем године вратили су се натраг у Вишеград. Један је чак довео жену и дете. Ти козаци су се пријавили у Српску војску под једнаким условима као домаћи и скупа са Србима одлазили на дежурство на положај.
Треба рећи да је Вишеград надахнуо многе добровољце на књижевно стваралаштво.
У Русији је Константин Ундров наставио стваралачку делатност, одбранио магистарски рад. Редовно сам се са њим сретао. Дружење са њим обогаћивало ме је његовом високом културом.
Једном приликом је дошао код мене у Вишеградску бању „Вилина влас“, где сам био на лечењу после рањавања у ногу. Тада ме је запањила Костјина способност да плива под водом. Могао је да јако дуго задржи дисање; можда је то професионално својство вокалних извођача.
Константин Ундров је напустио овај свет 1. децембра 2012. Његов живот је прошао бурно, можда каткад исувише. И у том животу је било и оно планинско праскозорје, и складна козачка колона, све снажно, надахнуто и незаборавно.
Вишеградска ноћ – повија рано, Али свима може помоћи стара кафана, С положаја смо дошли, канда сви живи, Овде је далеко од куће, друга ти је Домовина. Град над Дрином, До Русије није далеко, Козачка улица, дом, Стара кафана, Тихи Дон…
Вишеградска ноћ – повија сетно, А магла је овде сасвим иста Као над Доном. С положаја смо дошли, сви смо још живи, Овде је далеко од куће, капљица Русије…
Вишеградска ноћ – с руским ноћима, Није згорег вечерати у старој кафани, Споменућемо борце свих времена и ратова, Па нека мир и љубав буду у сваком дому.
