полная версия

Александр Александрович Кравченко
Руски добровољци

Српски свештеник Рајко и руски добровољци

Дај Боже и нама да будемо у Царству Небесном, где су сада душе руских добровољаца».Никада пре тога нисам био у прилици да дођем у тако близак додир са свештеником. У Русији се према тим људима увек односило са посебним поштовањем, Руси су знали да општење са свештеником врло благотворно утиче. Али, нама, који смо се родили и одрасли у Совјетском Савезу, то искуство било је сасвим непознато. Пре познанства са српским свештеником чуо сам за њега од ратних другова већ првог дана боравка у рату. Причајући о околностима рата у Босни, наш командир се сетио проповеди тамошњег свештеника Рајка. Када се обраћао српским ратницима, отац Рајко је као пример наводио веру русских добровољаца који не заборављају да се помоле и перекрсте пред сваки полазак на задатак и притом увек побеђују. «Погледајте веру тих људи и ничег се не бојте. С нама је Русија, значи да ћемо победити» – говорио је. Ускоро сам се и сам упознао са њим. Био је то сувоњав човек просечне висине, с брадицом и наочарима. Као што и приличи свештенику, био је у црној одежди. До познанства је дошло у вишеградској цркви Рођења Пресвете Богородице. У храм смо пошли сутрадан по доласку у Вишеград. Отац Рајко нас је врло љубазно примио и позвао у парохијски дом. Посео је читав наш Други Руски Добровољачки одред (у то време 10 бораца) за велики сто у трпезарији. Ради таквог сусрета свештеник је извадио велику боцу црног вина да нас почасти. Рекао је да је то вино косовско, произведено јубиларне године Косовске битке, 1989. године, када је прослављено 600 година од тог догађаја. Некако сам осетио да је тај свештеник посебан човек. Касније сам сазнао да је током рата у Босни и на Косову рођено његово петоро деце. Посвећивао је велику пажњу нама, руским добровољцима. Премда је било врло тешко да се о нама пастирски стара, пошто смо углавном били далеки од црквеног живота. Међу нама су само двојица била упозната са црквеном праксом – Валериј Биков и Игор Гиркин, потоњи чувени Игор Ивановић Стрелков. Везу са добровољцима отац Рајко никада није губио – разговарали смо, посећивао нас је, испраћао на последњи пут погинуле добровољце. Потом, када су почели да долазе чланови породица погинулих добровољаца, на све могуће начине им је помагао и међу њима су успостављени врло блиски и дирљиви односи. Отац Рајко је добро разумео духовну суштину тадашњих догађања у српским земљама и учешћа руских добровољаца у њима. Ми о томе тада уопште нисмо размишљали. Годинама касније (2011. године) на дан отварања споменика руским добровољцима у Вишеграду изговорио је јако важне речи: «Када Господ допушта искушење које ми називамо ратом, то и јесте казна Божја за све људе – праведне и неправедне, за оне који су се спремали за рат и оне који нису били спремни. Срби се нису спремали за рат. Сматрали смо да је последњи рат у нашој земљи – Други светски. Међутим, због наших грехова и удаљавања од Бога, стигла нас је казна. Српски народ је био принуђен да се брани. И ево сада, 20 година после тих догађаја, ништа се није променило. И чека нас још један рат, светски. Ми Срби се молимо да до тога не дође. Али све је већ спремно за тај рат, и до њега ће обавезно доћи. Господе, не остави нас, помози нам да у тим искушењима останемо људи, о чему је говорио наш покојни патријарх Павле. Рекао је и ово – „Господе, ако мој народ мора ратовати, нека он пати али нека не причињава другима патњу.“ Када нам је било јако тешко, када су многи људи морали да беже из града, када је непријатељ био сасвим близу, када су наши ратници клонули духом – у помоћ су нам притекли Руси! Било их је сасвим мало. Али утерали су страх и ужас у наше непријатеље! У Писму је речено: позовите Бога у помоћ и видећете како су слаби ваши непријатељи. Управо то се и десило са нама у Вишеграду када су дошли руски добровољци, тако млади, тако лепи! Упитао сам их: „зашто сте дошли овамо“; учинило ми се да не схватају најбоље куда су то дошли. Одговарали су – „дошли смо овамо да бранимо Православље“. После доласка Руса наша војска је почела да постепено побеђује. Свети Николај Српски је говорио да, ако морамо ратовати, морамо постати свети ратници којима сам Бог помаже. Руски добровољци били су налик оним витезовима који су се, завршивши свој рат, уселили у Царство Небеско. Многи од тих Руса кренули су истим путем – у Царство Божје – не из Москве већ управо одавде, из нашег малог Вишеграда. Данас смо подигли споменик руским добровољцима, и то је почетак повратка Руса у ову земљу. Када буде 3. светски рат, овамо ће доћи Руси, и све српске земље биће обједињене са другим православним земљама, зато што ми то хоћемо. Наши непријатељи, на Западу, примораће нас да се објединимо. И како је говорио наш први председник Радован Караџић – когда почне да звони руско звоно, нико неће моћи да га заустави. Ми, Срби, чекамо да над читавим светом зазвони руско звоно.

Отац Рајко и Руски добровољци 1993. године

Прича о једном извиђању

Главни циљ Вишеградске бригаде у јесен 1992. године био је такозвани Почивал – готово раван плато или велико брдо са равним врхом, површине око два хектара. Ту готово да није било дрвећа ни жбуња, нити стамбених или помоћних зграда. Људи су живели у околним селима: Незуци, Холијаци и Твирковићи су била бошњачка (Бошњаци су Словени муслимани) села, а Кочарим српско…

Вероватно су тај Почивал користила околна насеља као неку врсту планинског пашњака. Премда су се око Почивала уздизале планине, сам он је био отворен за сунчеву светлост и топлоту.

Вероватно су се на том месту одвајкада одмарали пастири са својим стадима, те отуд и назив – Почивал (почивати, одмарати).

На Почивалу је био уређен типични утврђени рејон (УР), на добро одабраном месту. На западу се уздизао планински ланац иза кога је било село Твирковићи, јужније и ниже смештено је село Холијаци, источније и ниже горњи део села Незуци. У свим тим насељима били су непријатељски положаји.

Са Почивала су лако могле да се контролишу комуникације дуж Дрине и веза Вишеграда са Рогатицом. Одатле је вршено осматрање Вишеграда и, што је најнепријатније, отварана на град артиљеријска ватра, чији трагови се и дан-данас могу видети на вишеградском асфалту.

Најважније је то што је Почивал био јако добро место за скривено окупљање снага ради даљег напада на Вишеград. Подсећам да у то време није било беспилотних летелица, уређаји за ноћно осматрање били су реткост, а над Босном и Херцеговином је на снази била забрана лета.

Тај УР на планинској ливади имао је још један важан задатак – био је део караванских путева из непријатељске енклаве Жепа у енклаву Горажде.

Гарнизон Почивала скупа с околним селима бројао је најмање 300 људи. Ту су биле смештене батерије минобацача разних типова и оно главно – „самохотка“, како су Срби звали самоходно артиљеријско оруђе. Објашњено нам је да је та „самохотка“ направљена на бази америчког тенка „Шерман“ из Другог светског рата са оруђем калибра 75 мм. Потом смо код Срба видели слично самоходно оруђе које се од тенка разликовало по отвореној куполи.

Та непријатељска „самохотка“ је била неисправна и није могла самостално да се креће.

***

Срби су октобра-новембра 1992. године намеравали да активирају борбена дејства. Планиран је општи напад у циљу ликвидације последица летњег пораза. Намеравано је да се удар изведе у Дринском региону и ту је вишеградски правац имао важну улогу.

На путу вишеградској бригади која је напредовала испречио се исти тај Почивал са својом „самохотком“. Тај утврђени рејон требало је у првом реду ликвидирати. На постизању тог циља усредсредила се читава вишеградска бригада, укључујући и Други руски добровољачки одред, који се управо формирао и истовремено учествовао у борбеним дејствима.

Сећам се како је по доласку у Српску Босну мени, младом добровољцу који још ниједном није био у борби, неко од исто тако младих, али већ навикнутих на ватру, поучно говорио како на једном месту стоји непријатељска самоходка и да ће онај ко је уништи постати најбогатији човек у Српској Босни; речју, наводно је обећана огромна награда за тај „Шерман“ на Почивалу. Али нико није колика тачно. Истина, у то време су за нас, бивше комсомолце, 100 долара биле огромне паре.

Много година касније одлучио сам да разјасним колико је износила награда за погођену непријатељску технику током Великог Отаџбинског рата. За тенк је војник као награду добијао 500 рубаља, притом је плата редова износила 17 рубаља, а хлеб је током рата коштао 4 рубље 40 копејки.

После прве борбе 5. новембра 1992. године Срби су одлучили да 2. Руски добровољачки одред (2. РДО) сасвим укључе у извршавање најважнијих задатака – као минимум у подробно извиђање непријатељских положаја на Почивалу, а као максимум – уништавање непријатељске „самохотке“.

Вероватно су Срби, због свог епског карактера, ко зна шта наобећавали за погођени тенк, те је тако и настала бајка како ће у Српској Босни постати најбогатији онај човек који тај „Шерман“ уништи.

Присећајући се прошлости, командир нашег одреда Александар Мухарјов тврди да су разговори о награди звучали баснословно, то јест нису били најважнији за добровољце којима је и сама помисао о најамништву представљала светогрђе.

***

У извиђање на Почивал кретало се као и обично пре сванућа, негде око 4 ујутру. Добровољце су довезли у село Доња Лијеска, а даље је требало да пешаче. У саставу руског одреда тренутно су била тројица – Ас (Александар Мухарјов, командир), Андреј Неменко и Игор Гиркин (Стрелков). После прве борбе под селом Холијаци из строја су избачена двојица. Сва тројица били су млади (највише 25 година), лепи, пуни снаге и жара. И сами они и њихова околина мислили су да могу планине померати.

Одреду су се у тој акцији придружила двојица браће Црногораца. Узгред, Срби су сваки борбени задатак називали акцијом, независно од карактера и размера.

Браћа Црногорци сматрани су жестоким момцима; један је имао нешто преко тридесет година, а други нешто више од двадесет, обојица су били високи и крупни – прави синови Црне Горе. Били су у некаквој вези са вишеградском хидроцентралом, мислим да су их овамо послали као стручњаке, али су притом учествовали у свакојаким акцијама.

Чувши за успехе нашег одреда, обојица браће дошла су код Аса и изјавила да су и они извиђачи-диверзанти и хтели би да ратују скупа са Русима. Договорено је да се заједно крене на Почивал у извиђање.

Пут од села Доња Лијеска до близине Почивала водио је кроз дивну шуму, огромне јеле и букве уздизале су се око добровољаца који су опрезно напредовали кроз таму пред свитање.

Кретали су се у колони са међусобним растојањем од готово десет метара, повремено се заустављајући и ослушкујући тишину босанске шуме.

Командир одреда се сећа: „Као и буквално у свим грађанским ратовима, нисмо имали никакве карте терена. Користили смо најпростије схеме нацртане на листовима из свеске. Тог пута смо кренули без тамошњих водича. Ни браћа Црногорци нису били одатле и такође су лоше познавали терен. Ишли смо буквално насумице – оријентишући се према планинским врховима и приближној схеми. Ни о распореду противника нисмо готово ништа знали. Само где отприлике могу бити. Исто и о бројности. Потом се испоставило да смо прошли 20-30 метара од положаја крупнокалибарског митраљеза и нешто даље од блиндажа“.

Ближе Почивалу шума се завршавала, источно се уздизала „ћелава“ гора, надносећи се над непријатељске положаје. Требало се провући на ту гору и са ње се могло извршити подробно извиђање.

Морало се провлачити кроз густо жбуње, буквално пузећи. Премда није било лишћа на дрвећу, тешко да се могло приметити кретање у босанском планинском жбуњу које као да је опасивало „ћелаву“ и омогућавало да јој се приближе. На гору су се попели са северне стране, а јужна је била окренута према Почивалу.

Ближе врху пронашли су место за осматрање. Са те горе Почивал је био као на длану. Видели су доле пред собом непријатељски бункер, недалеко од њега положај крупнокалибарског митраљеза, а са друге стране нешто позади „самохотку“ укопану у земљу. Чудно, непријатељ ту није поставио стражу.

Растојање од места осматрања до непријатељских положаја износило је око 700 метара, тако да је тешко било разабрати појединости. Ас је одлучио да се спусти ниже како би се изблиза упознао са непријатељским положајима. То је успешно извео са Андрејем Неменком.

Таква тактика извиђања дала је добре резултате. Открили су топ, низак, налик на наш противтенковски калибра 45. Цев му је била окренута ка путу који води од Дрине.

Језичка баријера је онемогућила Аса да у потпуности реферише о ономе што је видео. Послао је Андреја по старијег Црногорца. После извесног времена Андреј се вратио са Црногорцем. Све време су морали да пузе на лактовима пошто је непријатељ био сасвим близу, могао се добро видети и чути.

Ас се сећа: „Јарак у коме смо седели у близини муслиманских положаја није био много дубок. И зато смо заиста све чинили пузећи. Док је старији брат осматрао, погледао сам га са стране и схватио да је он риђокос и глава му се светли као Александријски светионик, те сам му натукао нашу црну беретку на главу. Одвратно је лајало псетанце – упорно и током свих наших премештања крај непријатељских положаја“.

Осматрање непријатељских положаја је завршено, требало се враћати, али се неочекивано зачула бука упаљеног мотора. Провиривши иза камења, извиђачи су видели трактор точкаш налик на наш „Беларус“ како се креће путем између „ћелаве“ горе и Почивала. Трактор је имао приколицу и очито је превозио војни терет, можда чак и муницију.

Андреј Неменко је одмах предложио Асу да га гађа из „зоље“, како Срби зову ручни ракетни бацач који се код нас зове „муха“. Такорећи – ако не тенк онда макар трактор да униште. Са доњег осматрачког положаја било је немогуће погодити „самохотку“ – поуздано су је скривали опкоп и жбуње. Асу се идеја свидела, али је донео мудру одлуку да се не открива, пошто није било потајних путева за извлачење одатле.

Извиђачи су се враћали истим путем којим су и дошли, и стигли су назад већ дубоко у ноћ. То извиђање је потрајало 18 сати и било најдуже извиђање нашег одреда.

Јединице Војске Републике Српске заузеле су 3. децембра 1992. године Почивал после комбинованог напада, у коме је руски одред добио улогу да одвуче пажњу од главног удара који се изводио управо на оним местима на којима су претходно петорица руских и црногорских извиђача извршила подробно извиђање.

Други Руски добровољачки одред

Телефонски позив друга

Ових дана позвао ме је телефоном Игор и саопштио ми да је у Републици Српској у граду Бијељина. Прошао је лекарску комисију и добио инвалидску пензију – нимало једноставну пензију ратног ветерана. Свакако да је то важан догађај за Игора, али његова особеност је у томе што је Игор рањен пре 26 година 3. децембра 1992. код града Вишеграда на Орловој гори у Републици Српској.

Ево како је то било. До боја 3. децембра дошло је заправо на самом почетку пута нашег одреда – Другог руског добровољачког у Републици Српској. Његово формирање започело је крајем октобра – почетком новембра 1992. године. Први озбиљан бој одред је имао већ 5. новембра те године на истој гори Орловој, када је дошло и до првих рањавања. Одредом је командовао Александар Мухарјов. Од познатих личности у том одреду је ратовао Игор Ивановић Стрелков, који је тамо био од самог почетка његовог формирања.

Бој на Орловој гори не једном је описан. Пошто је човек након 26 година добио заслужено признање, желим да испричам своју верзију тог догађаја.

Тог дана подигли су нас у 4 ујутру, а можда и раније. Брзо смо се спремили. Наше униформе, опрема, оружје, били су у одличном стању. Од наоружања треба истаћи пушкомитраљез Калашњикова (ПК) у Југославији познат као М.84, лаки митраљез РПК (варијанта Калашњикова са продуженом цеви и ногарама) који је припадао мени, залихе граната – „тромблона“, које су уз помоћ посебног уређаја гађале на 100-150 метара. Код нас је Стрелков имао бацач граната.

Доле, у дворишту школе где смо живели, чекао нас је омањи аутобус Вишеградске хидроцентрале који је требало да нас пребаци до те централе. Од ње је почињао наш борбени пут тога јутра. Расположење није баш било бодро, мучиле су нас рђаве слутње.

Брзо смо стигли до хидроцентрале, била је свега неколико километара од града, подигли су је почетком 1980-х година прошлог века Јапанци да прегради кањон Дрине. Наравно, то ни изблиза није била Дњепарска хидроцентрала, али је остављала снажан утисак. Дрина је врло лепа река, тече са југа на север и улива се у Саву. У давна времена Дрина је делила Западну и Источну римску империју.

Прошавши пешице хидроцентралу, избили смо код првог тунела који нас је изводио у долину Незуке (село Незук). Та долина је широка и у њој се пружа истоимено муслиманско село. Иво Андрић је описивао то село у причи о Авдагиној Фати, девојци која није хтела да се уда па је скочила са моста у Дрину.

Био је децембар, и у то време било је још врло мрачно. У нашем одреду било је нас 10-12, сви Руси изузев једног Србина – добровољца из Српске Крајине који се придружио нашем одреду. Звао се Симо.

Имали смо задатак да се попењемо узбрдо и уђемо у село Холијаци. Тамо су се налазили утврђени положаји противника. После неколико покушаја схватили смо да не можемо да се крећемо због мрака и густог растиња, лоша видљивост нас је онемогућавала у пењању узбрдо.

Одлучено је да се зауставимо у Доњем селу, у једној од кућа, и сачекамо зору.

У свитање смо изашли из свог склоништа на стазу која је водила нагоре. Унаоколо је било тихо и мирно, село Незук су житељи одавно напустили. Полагано смо се пењали на планински гребен обрастао шумом, а испод нас се пружала долина по којој су расуте куће под крововима од црвеног црепа.

Премда је, наравно, територија омогућавала противничким осматрачима да нас примете и достојно дочекају, то се није десило. После сат или нешто више времена били смо на планинском гребену, дуж кога је водила прилично широка стаза. Ту је шума била ређа него на падинама. Кренули смо стазом у борбеном поретку, у колони, ка селу Холијаци. Напред је ишао командир, иза њега сам ишао ја, наоружан РПК, иза мене је ишао Василиј, добровољац из Белорусије, у средини колоне био је Андреј Неменко са пушкомитраљезом ПК, а на крају колоне био је Игор Стрелков наоружан, осим аутоматске пушке, и тромблонима.

У једном тренутку смо зачули лајање паса, Србин Симо је уплашено почео да говори „пас, пас!“. Давао нам је на знање да смо откривени и да нас чекају. Али, нисмо томе придавали значај и наставили смо кретање ка Орловој гори. Наишли смо на бункер, или ватрену тачку противника. Бункер је био у виду брвнаре. Залегли смо подаље од њега. Наш командир Ас је са једним добровољцем допузао до бункера и прегледао га. Тамо никог није било, те смо наставили кретање.

После тог бункера преостало нам је врло мало до Орлове горе, највише тачке на том гребену. Стаза је била узана и стално се сужавала, све мање дрвећа нас је скривало. И у једном тренутку смо на самој гори зачули повике, а потом и пуцњаву.

Пуцњава противника затекла нас је на узаном месту гребена. Читав одред је као по команди брзо заузео северну падину гребена, на нас је отварана ватра из јужног правца, од стране села Холијаци. Заузели смо положаје и били спремни да прихватимо борбу. Премда је противник био близу, на нас је пуцано хаотично, нимало прецизно. Чули смо њихове гласове. Треба рећи да ни ми нисмо видели непријатеље. Делила нас је густа шума.

Ја сам као митраљезац седео иза камена и чекао упутства командира. Пришао ми је Ас, проверавајући наш борбени поредак. Рекао ми је: „Гледај, повремено провири и отвори ватру у правцу противника, можеш и да бациш гранату“. Камен иза кога сам седео био је прилично велик и добро ме је заклањао, а одозго је био готово раван и било ми је згодно да се повремено попењем на њега и испалим рафал у правцу противника. Пушкарање је потрајало неколико сати. Пењао сам се на камен и пуцао из РПК, противник би заузврат појачавао ватру ка мом сектору. Сунце је већ било високо, било је јасно и испуњавало ваздух светлошћу. Већ навикнувши се на своје место, бацио сам гранату према противнику. У средишту наших положаја на Орловој гори био је наш митраљезац Андреј Неменко. Он је засипао непријатеље ватром из митраљеза, од чега би се они ућутали, и активирали би се тек када би он мењао оквир. За нас је његова ватра представљала моћну психолошку подршку. Премда нисам баш сигуран да је његова ватра била прецизна.

Негде пред подне поново сам видео Аса. Ишао је дуж наших положаја, негде 10-15 метара ниже падином. Ас је сваком говорио како треба да се повучемо, пошто на нас пуцају отпозади. Наредио ми је да се спустим доле и тамо чекам да се сви окупимо. Спустио сам се неких 30 метара у густо растиње и почео да се крећем падином ка центру наших положаја, то јест ка Орловој гори. Док сам се спуштао видео сам како нашег Андреја митраљесца покушавају да придрже, и како он пада и котрља се низ падину. Схватио сам да је рањен. На самој гори се такође нешто дешавало. Прошао сам педесетак метара напред, вратио се назад и потом налетео на групу добровољаца који седе око Андрејевог тела; добровољац из Коломне је рекао да је Андреј умро. Они су лежали, стајали, седели око мртвог Андреја. Тада сам први пут у рату видео погинулог друга.

Одозго са горе допирали су узвици нашег командира Аса; викао је – помозите, дођите овамо, Игор је рањен. Питао сам оне који седе око Андреја ко ће поћи горе? Сви су ћутали. Само је Андреј из Коломне, спуштеног погледа, рекао: ја не могу. Онда сам рекао да ћу ја кренути горе, само нека узму мој митраљез и дају ми Шкорпион (аутоматски пиштољ).

Хтео бих да истакнем како сам у другом добровољачком одреду био најмлађи и најнеискуснији борац. Имао сам тада 20 година. Размишљајући потом о свом животу, када сам се спремао за велику исповест, нисам у свом животу нашао ништа сасвим несебично осим тог поступка. У суштини, кренуо сам у непознато, можда у сопствену погибију, и био свестан тога. И да ме је неко од мојих старијих другова зауставио, можда не бих пошао горе да спасавам Игора.

Брзо су узели мој РПК, дали ми аутоматски пиштољ и упутио сам се горе. Поштено речено, бојао сам се током успона на исту ту Орлову гору где је недавно погинуо митраљезац Андреј. Пењање није било лако. Падина је била прилично стрма и обрасла густим грмљем, али ми је на крају крајева управо то грмље спасло живот. Одозго је и даље викао Ас, дозивајући помоћ. Приближавајући се месту где се налазе рањени Игор и наш командир, видео сам Србина Симу како ми иде у сусрет. Јако сам му се обрадовао. И своју радост изразио сам узвиком – кад су Срби са нама, ништа страшно неће се десити. У том тренутку нисам знао да Симо напушта Аса и рањеног Игора. Србин је одлазио зато што га је наводно заболела стара рана на нози. Фактички се наш одред разилазио на све стране. На гори су остали командир, рањени Игор и Ваљериј Б. Како ми је потом испричао Ас, Ваљериј Б. је такође намеравао да их попут Сима напусти, али се видевши мене предомислио.

Пришавши ближе Асу, видео сам рањеног Игора бледог и сасвим беспомоћног. Био је рањен у ногу, у бедро, како се потом испоставило експлозивним метком. Био му је здробљен део кости. Поред је био Ваљера Б. Тада су га звали причало, пошто је добро говорио српски.

Игор је лежао на земљи и видело се да му је јако тешко. Ас га је тешио и стално говорио: Игоре, морамо да кренемо, спреми се, време је да кренемо. Игор му је слабим гласом узвраћао: још малчице да поседим, још малчице, дајте ми да предахнем. Био је врло блед. Сео сам поред њега. Ускоро смо иза наших леђа, на самом врху горе зачули кораке и гласове. Истовремено смо се тргли и схватили да је то смртна опасност за нас, и, никог више не питајући, гурнули смо Игора доле и сами се скотрљали низбрдо. Кад смо се зауставили, били смо међусобно близу, окружени густим грмљем. Замрли смо. Лежао сам у неудобном положају на падини са главом надоле, добро сам видео Игора који је ту близу лежао и ћутао, премда је трпео јаке болове. Ас је био негде са стране, а са друге стране је био Ваљера Б.

Одозго су допирали повици. Онда је отворена паљба према нама, после чега је уследило распрскавање граната. Наши непријатељи су очито стајали на истом оном месту са кога смо се нас четворица управо скортљала. Од њихових погледа нас је скривало грмље. Знали су где се отприлике налазимо, али нису нас видели. Пуцали су према нама, бацали гранате, разговетно смо чули њихове гласове. Псовали су на српском ружећи четнике.

Дуго смо тако лежали. Било је страшно, тим пре што сам ја лежао леђима према непријатељу, у врло неудобном положају. Имао сам осећај да ће сваки час на моја леђа згазити непријатељска чизма. Наш командир Ас лежао је у удобнијем положају – он је видео непријатеље. У једном тренутку је чак извукао пиштољ; можда је неко од непријатеља хтео да сиђе и Ас је намеравао да се брани. Али ипак нисмо показивали никакве знаке немира, лежали смо тихо, не мрдајући.

Одједном смо на другој страни долине, прилично далеко од нас, зачули пуцње, тачније паљбу.

Потом смо сазнали да је у то време, у 11 или 12 сати започео српски напад на утврђени рејон Почивал, то јест са друге стране оних положаја не које смо ми јутрос извршили напад за одвлачење пажње.

После тога смо још неко време лежали, можда сат времена, док нисмо осетили да изнад нас никога нема и решили да полако крећемо према својима. Још смо, док су по нама пуцали, чули и лавеж паса, па сам помислио да ће сада пустити псе на нас, они ће нас открити и онда нам нема спаса. Али све је било тихо, само се чула јака размена ватре на другој страни долине на неколико километара од нас.

Кренули смо. Под нама је била долина, даље се видела Дрина и у даљини обриси неког града – то је био Вишеград. Чинило нам се да се налазимо на сасвим другом месту и није јасно куда да кренемо. Управо тада смо од стране града зачули звоњаву, тако разговетну, премда је вишеградска црква била далеко, али се вероватно звук у планинама даље шири. У том тренутку Ас је клекнуо и прекрстио се. Синуло нам је да је то спас.

Почели смо полако да се крећемо. Изнад нас је све било тихо. Само се негде са стране на суседној гори лево од нас чула снажна паљба која је постепено нарастала. Свима нам се чинило да је негде око поднева. Кретали смо се сагнути, чучећи превлачили Игора. Игора смо вукли Ас и ја, Ваљера Б. је носио оружје. Он се кретао први. После извесног времена Ваљера је замро. Окренувши се према нама, Ваљера је узбуђено изговорио да тамо лежи Андреј. И заиста, наши другови су оставили тело Андреја Неменка да лежи на падини, умотано у шаторско крило. Поштено говорећи, били смо запрепашћени њиховим поступком. Мени је чак било помало страшно да ће ми сада Ас наредити да носим мртвог Андреја, пошто готово да нисам имао више снаге ни рањеног Игора да носим.

Ас је пословно, ни речи не рекавши, допузао до покојног Андреја, прегледао га и почео да скида шаторско крило са њега, затим је допузао до нас и превалио Игора на шаторско крило; тако нам је било знатно лакше него да га теглимо на јакни. Јакном смо покрили рањеног друга. Наставили смо даље, пут нас је водио падином, нисмо ишли стазом. А ту је међу дрвећем била стрма падина обрасла дрвећем и грмљем, и било нам је јако тешко да се крећемо – али нисмо имали другог избора те смо ишли. Тако смо напредовали неколико сати, заустављајући се и одмарајући. Готово да нисмо разговарали. И Игор је ћутао и био врло блед. Њему је било најтеже, али трпео је и није стењао – од њега нисмо чули ни звук, ни јадање. Потом се испоставило да нисмо превалили велико растојање. Почело је да се смркава, и схватили смо да до мрака Игора нећемо изнети, ускоро ће се сасвим смрачити и нећемо моћи да се крећемо. У том тренутку Ас је рекао да ће кренути сам до хидроцентрале да доведе помоћ. Та одлука била је разумна, али за мене и Ваљеру прилично страшна. Ваљера ми је потом чак једном приликом признао како је помислио да ће нас командир напустити. Никако нисмо могли да оставимо рањеног друга. Ас је узео аутоматску пушку и кренуо напред. Пратили смо га погледима све док није замакао иза дрвећа. Није прошло ни пола сата, кад одједном зачусмо гласове. Не гласове већ звиждање. Замрли смо и напето ослушкивали, а онда видели да се одоздо приближава група људи, на челу је био Ас – то су били наши.

Кад је добио наредбу за повлачење, Игор Стрелков, који је током боја заузимао крајњи леви положај, почео је самостално да се креће према хидроцентрали. То је учинио сећајући се борбе 5. новембра у том крају. Тада су борци одреда самостално стизали до својих положаја. Игор Стрелков је први избио на српске положаје. Неколико сати касније стигли су они који су оставили тело мртвог Андреја и испричали шта се десило после његове погибије. Стрелков је сместа почео да припрема спасилачку експедицију. Окупио је групу Срба међу обезбеђењем хидроцентрале и кренули су да нас траже, управо траже, пошто нико није знао где се налазимо. И управо на ту групу за претраживање наишао је Ас кренувши по помоћ. Просто невероватно да се нису мимоишли.

Даље се све брзо одвијало. Срби су спустили Игора до најближе куће у селу Незук, направили носила од приручних средстава и бодро понели рањеника ка хидроцентрали. Јасно се сећам да су се, када су Игора понели на носилима, мотке од којих су направљене сломиле и Игор је уз пригушено јечање треснуо на земљу.

До вишеградске хидроцентрале смо стигли већ по мраку.

А даље је све ишто по реду. Игора су одвезли у ужичку болницу где је оперисан, постављен му је фиксатор, и тамо је лечен неколико месеци. Наш одред је наставио свој борбени пут. Касније се, у пролеће 1993. године, Игор вратио кући у Санкт Петербург, где и сада живи.

Читав тај случај је за Игора Казаковског био упечатљива, али мала епизода његовог живота. Игор није могао ни да замисли да ће се неко једном сетити онога што му се дешавало тог дана 3. децембра 1993. године у босанским планинама. Али, десило се то што се десило – сетили су се, оценили су, признали!

На крају бих желео да се сетим оних људи захваљујући којима се не гаси сећање на руске добровољце који су се борили за српски народ. Ради се о људима из удружења „Завет“ из Бијељине у Републици Српској, а такође о руководиоцу Отаџбинског савеза добровољаца Републике Српске Сидорову Владимиру.